ЧЕДОМИР АНТИЋ: Вековни процес

Андрија Мандић, вођа српског народа у Црној Гори одржао је говор пред судом. Он је јасно и недвосмислено оповргао бесмислену оптужницу.

Историја се нажалост понавља, а српски народ је поново жртва. Када је средином октобра 1909. године почео Колашински процес било је извесно да се суди онима који су желели да Кнежевина Црна Гора постане демократска држава. Неуспели покушај побуне, далеко од престонице, који је започео један нижи официр о чије су се заповести оглушили његови војници и који се касније предао властима, свакако није могао бити разлог да читаво једно удружење које је прокламовало употребу мирних средстава ради остваривања демократизације, буде проглашено за злочиначко а његовим члановима на затвореном суђењу досуђене најтеже или високе казне. Данашња пропаганда црногорског режима тврди да је то био некакав покушај великосрпског освајања Црне Горе. Писање новина оданих самовласти кнеза Николе, говоре да је то ипак био страх једног остарелог монарха и последица ривалства династија. Цетињски вијесник је тако нападао београдску штампу пишући:

„…пошто је у Србији све упропастила, жели да упропасти и Црну Гору, настојећи да јој убије углед, разори њену снагу и њен живот и да је на тај начин онемогући да диже потлачено Српство на оружје и борбу.“

Због Колашинског процеса и пресуда на смрт и дуогодишње робије, настала је бура и то не само у Србији и српским земљама, већ широм Европе. Само је у Аустроугарској влада уочила одличну прилику да подстакне и помогне спор између две блиске државе. Чак ни, према српској влади по правилу непријатељски настројени Туцовићеви социјалдемократи, нису били спремни да подрже режим краља Николе. На студентском збору окупио се највећи број учесника у дотадашњој историји ове београдске установе. На једном митингу Димитрије Туцовић је окупљенима рекао:

„…радништво и слободни грађани Београда морају осудити политички злочин, којим се један у крви иструлели режим на Цетињу мисли да одржи и даље на несрећи сиромашне Црне Горе. Стрељање петорице опозиционара у Колашину је најординарније политичко убиство.“

Време је показало да је Колашински процес био монтиран и да је у питању заиста и било политичко убиство осуђених. Годину дана раније, на основама брошуре коју је објавио и сведчења аустроугарског агента Ђорђа Настића о превратничким плановима вођа Хрватско-српске колаиције у Загребу, започео је Велеиздајнички процес у Загребу. Био је то део настојања власти у Бечу да обесправе српски народ, као и да на тај начин остваре још снажнији утицај на Србију у време анексије Босне и Херцеговине. Оптужница је у потпуности оповргнута и депласирана на суду. Бечки историчар Фридјунг је у неколико чланака оптужио вође хрватско-српске колаиције за злочин издаје према Аустроугарској. У то време, свака идеја супротстављена тренутном устројству царства, била она мирољубива и посвећена демократским реформама, виђена је као овај најтежи злочин. Слободоумна јавност монархије устала је на страну српских и хрватских посланика. Оптужба је коначно пропала, а фалисфиковани докази оповргнути.

Све ово се данас дешава у Црној Гори. Само што нико није ни покушао да побуни неку чету Војске Црне Горе. Ту су и лажни или присилини сведоци, за крунског ево трећа држава тражи екстрадицију… Тужилаштво је под контролом државе… Нов је притисак на обичне људе, грађане друге државе које је стицај околности довео у Црну Гору и у руке једном режиму који мисли да има власт над правдом и може да је замени чиме год жели. Дирљиво је држање ових особа, њихово непристајање на срамну улогу па и по цену да тако сами себи досуде даље заточење.

У затвору је и један генерал српске полиције. Иако пензионер, он је држављанин Србије и увек ће у извесном смислу бити део њених установа. Где је Србија у свему овоме? Која држава – осим неких далеких, новооснованих, без традиција, демократских и модерних установа, растрзаних унутрашњим сукобима… – себи дозвољава да не реагује у оваквој ситуацији. Ми живимо у времену када је у Црној Гори откривена наводна завера за рушење уставног поретка али није пронађено оружје, док је у Србији пронађено оружје (у близини куће оца данашњег председника) али није откривена и наводна завера.

Слободан и демократски свет споро реагује зато што преовладава уверење да је све ово маркетиншки трик Ђукановићевог режима у коме је процес виђен као јавно срамоћење а притвор као казна за оптужене. Ипак, такво схватање могло би ускоро да омогући и сурове казне изречене невиним особама, па можда и прогон свих присталица демократије или чак читавог једног народа.

Тагови: Чедомир Антић