Чедомир Антић: Статус Војводине

На жалост по 1,5% становника Северне Србије ту се никада није налазила држава која је уживала неки степен самосталности. До Другог светског рата, Војвођанин је могао бити само Србин. Послератни инжењеринг тоталитарне комунистичке државе није успео да то много промени. И док су у другим источноевропским државама укидали државолике аутономије (рецимо у Румунији, док је у Бугарској стварање аутономија забрањено) код нас се одржала АП Војводина. Чак ни прононисарни војвођански шовиниста, какав је Ненад Чанак, није желео да прихвати било какав континуитет са старим традицијама борбе спрског народа за стварање своје државе и њено уједињење са Србијом. О традицијама изумрлих Гепида, „који имађаху тамо домовину пре него што дивљи Словени и са њима људског мрса гладни Сораби не додјоше“, и да не говоримо. Оних који тако нешто измишљају нема ни у установама за метално оболеле – за сада. За Чанка, као и све друге присталице војвођанске нације, аутономија има корене у комунистишкој држави и њеној уставности, којима они тепају као некаквом „антифашизму“, „модернизацији“, „децентрализацији“ и слично. „Вошу“ као државну идеју носе градски дендији и качиперке, мноштво јој је пре свега пар хиљада динараца досељених пре једну или две генерације, а идеолози би јој по годинама још могли бити живи и већина би могла да одговара за ратне злочине који не застаревају (мада су им жртве различите).

Идеја да би већински српска Војводина могла бити одвојена од Србије део је комунистичког концепта о кажњавању српског великодржавља. Па чак и комунисти, макар они српски, изгубили су 1944. храброст па су одустали од стварања Народне Републике Војводине као федералне јединице југословенске државе. Зато су Ранковић и његови другови – баш као и Јаша Томић – ујединитељ Баната, Бачке и Барање са Краљевином Србијом – у то време прогона српске нације (чији је народ чинио већину Народно-ослободилачке војске), говорили „о јединству крви“ народа са две стране река Саве и Дунава. Традиције маленог аутономистичког покрета који се у некаквим назнака први пут појавио тридесетих година, вођен незадовољним отпадницима од Самосталне демократске сранке и од деструктивних велепоседника, безначајне су, реч је о неколико процената гласова. Мада тај континуитет „популарности“, није се променио ни данас.

Игор Вуковић је у својој књизи Аутономаши и Београд: партократија и избори доказао да су сви релевантни програми аутономије Војводине настали у Београду. Програм отцепљења, који понављају мантре Чанка, Пајтића, Костреша, Мирослава Илића Млађег и Александра Оџића, сачинили су у Салцбургу 1958. нацистички сарадници Корнел Филиповић, Адалберт-Карл Гаус и Еуген Јоцић, само су тада о грађанској Војводини и уједињеној Европи говорили уз плату коју су давали БНД и ЦИА, уместо као петнаестак година раније Гестапо и Абвер. Иако смо током протеклих тридесет година проживели свашта, подршка аутономашима никада није прешла 10% бирача у Војводини, а најчешће се кретала између 3 и 5%. Све то упркос милионима марака, долара и евра подршке из Бирисела, Берлина, Вашингтона… Па и Београда.

Аутономије из 1974, 1991. и 2008. замишљене су у Београду. Због прве су професори Правног факултета избацивани са посла, а највећи међу њима Милош Ђурић је послат у затвор. Милошевић и уставна коалиција предвођена Коштуницом, Тадићем и Николићем, оставили су АП Војводини огромну аутономију коју ужвају само аутономаши и политичка олигархија. Реч је о 60% буџета Босне и Херцеговине (које пак имају војску и убиру посредне порезе). Скупштина АП Војводине ради по двадесет дана годишње, новац за инвестиције служи за непрекидну изборну кампању олигархије и подмићивање бирача. Бивши премијер АПВ, Бојан Пајтић, први је политичар после Броза коме су се за подигнути мостић захваљивали мермерним плочама са његовим у злату уклесаним именом.

И сада је тако. Са Вучићем су ствари постале дубље и перфидније. Нема официјелне србофобије, али велики политкант је аутономној покрајини дао чак и другу измишљену заставу, уместо да укине ону прву коју је кеирао неки докони војвођанерски басиста.

Тешко је угасити српство у Војводини. Ако је Црна Гора у освит Новог века била Арарат српске слободе, области будуће Војводине биле су Астурија наше реконкисте. Тешко је било Хабзбурзима, нацистима и стреластим крстовима, а камо ли нашим савременим натовским и нво колабораторима да то промене. У Војводини су од краја средњег века у некој мери и на извесном простору увек постојале српска власт, школа и црква. Мада, деценије политиканства из Београда учиниле су своје па подела постоји, мада невелика, плитка и само код моћних и богатих. Зато Грухоњић и Кишјухас, за које је чудо да су факултете завршили, данас предају на Универзитету у Новом Саду, а Миливој Бешлин гради каријеру у Београду као историчар на Институту за Филозофију, све штедећи Вучића а грдећи Србију.

Када је 2013. ДС-ова влада АП Војводине покушала да наметне Србији Бриселски споразум, док се Вучић као премишљао и ломио, наш угледни маркетиншки стручњак Миљан Премовић спровео је истраживање јавности Србије. Резултати су били поразни. Чак 56% испитаних сматрало је да је тадашњи статус – дакле решење статута покрајине којим нико није био задовољан, око кога су се спорили ДС и ДСС а о њему одлучивао Уставни суд – ДОБАР!? Њих 13,72% (љутите смењене демократе) залагали су се за прошорење надлежности. Да овлашћења буду смањена хтело је 2,37%, а укидање Брозове покрајине свега 7,86%. Да постане независна хтело је 3,74% испитаних. Став није имало 13,47%. Занимљиво је да је за смањење надлежности и укидање био већи проценат грађана у АПВ него у целој Србији ! Такође, за независност је било свега 0,5% више грађана Северне Србије него у другим крајевима републике. Повећање надлежности желело је једва за четвртину грађана више становника Војводине него што је то за АПВ желело грађана остатка Србије.

Ово није плод ни народне демобилизације, нити утицаја из иностранства. Овај став грађана, стар осам година, који се до данас мало променио, потиче од елита у Београду које су корумпиране, кратковиде, посвађане и заокупљене сосптвеном себичношћу. Раније су сепаратисти били безуспешни, али они и даље упорно покушавају осећајући декаденцију, трулеж и слабост у срцу Србије. Ближи се попис, овај пут је поново на реду војвођанска нација.