Србији је пошло за руком нешто неочекивано. Први пут од почетка грађанских ратова из деведесетих година прошлог века, Србија је пред Уједињеним нацијама однела некакву победу. Унеско, специјализована агенција УН посвећена образовању, науци и култури, није примила у своје чланство нелегално и силом отцепљену српску покрајину Косово и Метохију. Ова победа извојевана је уз велике напоре српске владе, дипломатије и вредног амбасадора при Унеску професора Дарка Танасковића. Време ће пресудити да ли је ово једна од оних часних и важних али кратковеких победа без важнијих, дугорочних последица.

Пре нешто више од седам година Србија је славила одлуку УН да питање проглашења независности Косова и Метохије буде прослеђено Међународном суду правде ради саветодавног мишљења. Тада је у прилог Србије гласала Црна Гора, чија је влада само неколико дана касније одлучила да призна независност „Републике Косово”. Две године касније, 2010, Међународни суд правде само је препричао став САД који је правдао проглашење независности дела једне суверене државе; покрајине у којој је већинска мањина деценијама одбијала да се у Србији, заједно са опозицијом, бори за она права која су некада у СР Хрватској и СР БиХ безуспешно бранили припадници конститутивног српског народа. И не само то, албански народ на Косову и Метохији и данас воде особе које су у менталном стању рата, а један међу њима и робије. Последично, албански екстремисти су од краја рата, јуна 1999, до данас, убили најмање 950 Срба и више од 200 Албанаца. У погрому из 2004. срушили су две хиљаде српских домова и 26 светиња.

Док данас већина наше јавности с великим одушевљењем поздравља морални тријумф српске државе, треба да се запитамо да ли је и ова победа Пирова. Неће проћи много времена, а установе Унеска могле би поново да гласају и овог пута садашња, правди ненаклоњена већина могла би да се прошири за неопходна три гласа. Гласање је показало да нас у Европској унији, којој слепо и безрезервно поверавамо своју судбину, подржавају само три државе, од којих две ни саме то не би чиниле да нису непосредно угрожене – једна је подељена а друга би то могла постати за коју годину. У региону, заједно с нама гласали су само Молдавци. Босна и Херцеговина, захваљујући Републици Српској, остала је неопредељена. Остали су гласали против нас или су били уздржани, што је у овом случају практично иста ствар. Наша држава је ћутала кад су грађани Црне Горе пре два месеца устали против тираније, деценијама смо пасивни пред кршењем права српског народа, а црногорски режим ту лојалност нечасних враћа новим увредама Србији. Шта је са Сједињеним Државама? Зар није Викиликс јасно показао да америчка дипломатија стоји иза бизарних и рационално необјашњивих настојања да српска баштина на Косову буде безусловно отета од српског народа и предата албанским асимилаторским, фалсификаторским и вандалским установама. Да ли је то пријатељство?

Коначно, да ли ће Србија променити нешто у својој косовској политици? Бриселским споразумом, иза кога је, без обзира на сву ранију политику, стала наша влада, предвиђено је да Србија не чини сметње Косову на путу ка чланству у Европској унији. Ниједна чланица ЕУ није изван УН и Унеска. Свега три чланице Унеска нису чланице УН – две су мала острва усред Тихог океана, а једна је Палестина. Да ли ће нешто променити чињеница да је дан после добијања ССП-а влада „Републике Косово” суспендовала споразум о Заједници српских општина, а дан после гласања у Унеску Уставни суд исте парадржаве суспендовао споразум о оснивању ЗСО? Једногласно! У покрајини се примењује ни од једне установе УН неусвојени Ахтисаријев план о независности, али никада нису применили одредбе о правима СПЦ и српским споменицима.

Тренутак оваквог, макар и делимичног успеха, намеће потребу за променом политике. Сада је време да прекинемо безумни трк ка ЕУ која нас не жели у раздобљу које ће трајати деценијама. Кад власт може народу да каже да ћемо, ако прихватимо диктат Брисела, остати без Косова, Метохије, манастира и да ће српски народ бити маргинализован, асимилован или под притисцима отеран. Алтернатива је да се споразумемо о подели покрајине, суверенитету Србије над најважнијим светињама и потом признању албанске државе на остатку територије.

То је горко и неправедно решење, али сва друга су гора и тежа. Српске власти већ традиционално не само да мисле да могу избећи одговорност ако обмањују јавност, већ су и уверене да је немање виших, одрживих и проверљивих циљева, те неспремност за борбу ради њиховог остварења, врхунац политичке мудрости и лукавства.

* Напредни клуб