ЧЕДОМИР АНТИЋ: Срби у региону: никад горе од 1995.

Напредни клуб, удружење грађана из Београда, девет година посматра и анализира стање политичких права српског народа у региону. Реч је о девет суседних и оближњих држава различитог статуса. Српски народ у региону броји око 1,8 милиона становника. Пре четврт века овај број је био за пола милиона већи. Срби из региона листом су живели у једној међународно признатој држави са њиховом отаџбином Србијом. Слобода, политичка права и равноправност оспорени су им током двадесетог века од нацизма, комунизма, САД и Европске уније.

На основу осмог годишњег Извештаја о политичким правима српског народа за 2015–2016. извесно је да укупно гледано стање права никада од 1995. године није било горе.

Српска влада, иако је у одбрани Републике Српске предузела одређене кораке, запоставила је српски народ у региону. У случају бујања хрватског национализма понекад реагује, будући да је напредак саме Србије угрожен, али у осталим случајевима углавном не предузима ништа. Званично финансирање пројеката и установа српског народа у региону од владе Србије у овом тренутку је исто као и током претходне деценије, али знатно ниже од средстава опредељених за тридесет пута малобројнију хрватску заједницу у Србији.

Српски народ у Републици Српској/БиХ налази се под непрекидним притиском бошњачког и хрватског национализма. Поред кампања сатанизације Срба и злоупотребе ратне прошлости, сведоци смо неспремности Бошњака, Хрвата и њихових савезника да прихвате чак и симболично суочавање са прошлошћу. Шовинистички испади бањалучког бискупа Комарице и реиса Кавазовића, као и однос према њима најбоље сведоче у прилог претходној тези. Републици Српској оспорен је државни празник и права одређена дејтонским уставом. Амбасадорка САД и представници ЕУ учествују у кампањама за ограничавање просветне и економске (у пољопривреди) аутономије РС. Накнадно је фалсификован и попис у БиХ спроведен 2013. с циљем промене дејтонског устава и ограничавања самосталности РС. Српска влада је јавно углавном подржавала РС.

У Федерацији БиХ српски народ није равноправан с другим народима и има мање права од Бошњака и Хрвата у РС. Довољно је рећи да Срби тамо немају аутентичне представнике – потпредседника федерације нити заступљеност у установама. Бошњачке власти и њихови заштитници потцењују чињеницу да у Сирији и Ираку ратује око 600 терориста из БиХ, баш као што су занемарили покушај убиства српског премијера на комеморацији у Поточарима прошле године. Ове године му је чак забрањен долазак.

У Републици Хрватској у току је велика унутрашња криза чији је спољни симптом бујање шовинизма и експлозија мржње према Србима и Србији. Поред већ традиционалног неспровођења обећаних закона и уговора (укинути су аутономни Котари, није створена истинска заједница општина у Славонији…), прогона ћирилице, неравноправности Срба кад је реч о праву на имовину, испољавању и развоју националног идентитета… Током прошле године забележено је чак 189 случајева „етнички мотивисаног насиља” у Републици Хрватској, током 2014. било их је 82. Све је то последица како тријумфа шовинизма и клерикализма, неспособности хрватске владе да се суочи са истинским проблемима друштва тако и пристрасности ЕУ и САД. Чини се да је дубока подела у хрватском народу, коју је до сада релативизовало само постојање заједничког српског непријатеља, тежа него икада. Рехабилитација кардинала Степинца, подизање споменика Миру Баришићу, дипломатски и медијски рат против Србије и хистерично слављење напада на зоне под заштитом УН, говоре томе у прилог.

У Црној Гори је српски народ и даље обесправљен. Политичке вође Срба – Андрија Мандић и Славен Радуновић жртве су политичког судског узнемиравања, председник Српског националног савјета Момчило Вуксановић кажњен је огромном глобом због подизања спомен-крста палим црногорским војницима на Мојковцу. Званична Црна Гора покушава да судски одузме имовину СПЦ.

Српски народ у Македонији и даље нема право на слободу вероисповести. Српски народ на територији Косова–УНМИК нема чак ни пуна права националне мањине. Оспорена су му и она симболична права предвиђена бриселским споразумима. У току су повремена насиља и покушаји асимилације.

Нема промене лошег стања права српског народа у Албанији и Словенији. Извесне промене набоље осетне су у Мађарској, а стање је добро у Румунији.

Званична Србија углавном је заборавила или занемарила питања политичких права српског народа у региону. Таква политика мора да буде промењена. Без слободе и права заграничног Српства нема ни слободе и напретка за Србију.

Тагови: Београд, ЕУ, САД, Чедомир Антић