ЧЕДОМИР АНТИЋ: Радован

Хашки трибунал је завршио свој рад. Чекамо још коначну пресуду генералу Ратку Младићу. Сви знамо каква ће она бити. Знали смо је отприлике и у мају 1992. када је именован на своју дужност, прецизно од оснивања међународног трибунала наредне године. Тај несуд настао је као оруђе једног рата, у време када су озбиљни политичари говорили да су Срби нацисти који силовањима желе да направе нови народ робова. Када су тврдили да српски лекари желе да створе особу са главом пса, а да је српска намера геноцид над свим Бошњацима и Хрватима. Суд је судио у време мира, након што су само Срби морали да изруче своје политичке вође. Иако је суд пресудио да ратовање Војске Републике Српске само по себи није било злочин, изгледа да је за његове судије само политичка борба српског народа по себи била злочин. Суд никада није судио „злочин према миру“, иначе би открио да су рат започели словеначки, хрватски и бошњачки политичари. Штитио је своје савезнике и слуге, иначе би се пред трибуналом нашли и Анте Марковић и Мило Ђукановић. У рату су почињени језиви злочини. Српске јединице извршиле су бројне међу њима. Сребреница је свакако највећи злочин рата. Међутим, злочини српске војске једини су злочини на Балкану за које је тражена и пресуђивана одговорност народа и државе. За разлику од Срба, код којих само екстремни десничари негирају другим народима право на постојање и државност, политички мејнстрим у Хрватској и БиХ и данас види Србе као рушилачки фактор који треба асимиловати или протерати. Осуде политичким вођама за које током целог процеса није било толико доказа, колико оних који терете Туђмана и Изетбеговића, о чијем оптуживању никада није било речи, отварају као легитиман циљ укидање српских држава у Босни и Србији. Видели смо како је шовинистички судија, бранећи интересе своје две ратоборне домовине, осуђивао српске генерале на четврт века робије и то за исте оптужбе за које је ослобађао хрватске кољаче-конобаре, месаре-војсковође и њихове албанске плаћенике. Срби су сразмерно уделу у становништву веће жртве од осталих у Хрватској и на Косову и Метохији, а сразмерне другима у Босни. Зашто онда нико, осим пар албанских маргиналаца није и кажњен за злочине над њима?

Сребреница је грозан злочин, али да ли је неко помислио да осуди бошњачког злочинца Насера Орића који је живом човеку ископао очи а трудницу распорио и извадио јој нерођену бебу. На суду се нису појавили манијакални амерички генерали који су се пред Милошевићем прсили којим ће оружјима ударити по Србији и Црној Гори. Нису се нашли ни дипломате из САД – подли и лажљиви Цимерман који је дао два опречна сведочења о томе како је заједно са Алијом Изетбеговићем срушио Кутиљеров план или Иглбергер, који је рекао да Срби не смеју да држе 64% ни 31%  БиХ, већ треба да оду. Нико од њих: ни недозрели политички пројекат Европске уније, чији су изасланици правдали признање независности БиХ – упркос изостанку договора њених народа, неуспеху референдума и кршењу важећег устава – „потребом да буде сузбијен српски бес“; није одговарао за злочин према миру. Српски народ је устао у одбрану основних права и оно што се десило само подлац или глупан није могао да очекује. У тој истој Сребреници су муслиманске и хрватске снаге у Другом светском рату масакрирале више од хиљаду Срба. У једном селу су их клали изнад великог бурета у коме су из неких разлога сакупљали њихову крв. У Првом светском рату су их такође убијали у маси, а заробљеног мајора војске Краљевине Србије су рањеног јавно спалили усред града.

Нису то знали, одвратни европски олоши? Па зашто су се онда мешали? Зашто су лажно обећавали Бошњацима да ће интервенисати и донети им победу? Зашто су Србима оспоравали права која су сви други добили?   Разумем Изетбеговића, туђу децу је гурао у пројекат радикализације Бошњака и у томе је успео. Да је чекао, добио независност на нашој неслози и неспособности разних комуњара, европејчића и шовиниста (баш као и Ђукановић). Он се, међутим, борио за исламску а не бошњачку државу и у тој борби  био је претеча оних који су после 2001. запалили свет.

Увек сам критиковао Милошевића зато што је много радио на томе да држава и њене установе не функционишу. Ратовао је без стратегије и јасних циљева, народ је делио, а Србију брукао. Као полицијска држава, Србија је можда могла да спречи део злочина које су извршили Срби. До среде 20. марта 2019. и коначне пресуде, кривио сам за то и Радована Караџића, иако он није имао моћи које је имао тадашњи председник Србије. После његовог одласка у доживотни затвор, он је вољом судбине и наших душмана ступио у пантеон српске државности. Радован је тамо ступио жив – сахрањен у некој европској тамници – да стане уз вожда Карађорђа Петровића и Св. Петра Цетињског и остане све док буде постајао српски народ и памтило се име Србиново.