ЧЕДОМИР АНТИЋ: Пуниша Рачић ће стећи и споменик, и на њега ће имати право

У селу Слатина у близини Адријевице братство Рачића подигло је спомен-плочу Пуниши Рачићу. Република Хрватска уложила је најоштрији протест, црногорске власти сместа су се обавезале да тај „споменик“ сруше.

Пуниша Рачић био је учесник ратова за ослобођење и уједињење, био је радикалски првак, Пашићев млади сарадник, народни посланик, био је и злогласан као корупционаш, тврдокоран и прек човек. Пуниша Рачић је у историју ушао као атентатор у скупштини. После много дана тешких скупштинских дебата и свађа тражио је од хрватских посланика да „повуку реч“. Погибију тројице и рањавање двојице хрватских посланика ретко ко је у српским земљама тог времена видео као јуначко дело. Било да је „бранио свој образ“ како су тврдили Хрвати (од оптужби да је пљачкао бегове по рашком крају) или достојанство српског народа од непристојне понуде да буде плаћена крв са Кајмакчалана па да Хрвати више не морају да се сећају ко им је донео макар демократију и право на језик ако не и слободу – Рачић је деловао сам и на своју руку. Нанео је несрећу својим жртвама и њиховим породицама. Донео је пропаст себи зато што ће за тај злочин бити два пута кажњен. Након што је крајем 1944. тада млади Добровоје Видић (касније српски комуниста са најдужим стажом у ЦК) са говорнице на седници скупштине која је прогласила оснивање Народне Републике Србије, усред Београда, рекао да су злочини које су претрпели Срби у Хрватској и Босни само казна за предратну великосрпску хегемонију, извесно је да је овај злочин са становништа фашизма, комунизма или хрватске националне идеологије био једно од оправдања за геноцид у ком је убијено најмање пола милиона Срба.

Пуниша Рачић био је за свој злочин осуђен на максималну казну затвора предвиђену у Краљевини СХС. Притвор је издржао у злогласној Главњачи. Имовина му је била заплењена. Ослобођен је тек 1941. године због избијања рата. Окупацију је преживео мирно у Београду, не мешајући се у ратна збивања. Одмах по ослобођењу комунистичке власти су га одвеле од куће и погубиле. Његова тачна судбина није позната и не зна се где му је гроб. Убрзо је у миру, без суда убијен и његов син. Велики историчар и полулуди човек, Владимир Дедијер, је у једној историји народа Југославије забележио како они који су ухапсили и убили Пунишу Рачића „нису водили рачуна о историјској истини“ јер требало га је пре погубљења испитати (мучити) да призна оно што је дијалектичко-материјалистички већ одавно јасно, а то је да је „иза убиства стајао краљ Александар“…

Читам текст Андреја Николаидиса о спомен обележју Пунишу Рачићу. Очекивано… Мало расизма: братсво (Рачића које је спровело изградњу спомен-плоче) је према Николаидису „дилувијално-пећински назив“ који скрива наводно „прогресивну агенду“. Било би за све корисно да негде у цивилизованом свету покуша да тако напише о шкотским клановима, ирачким или афричким племенима… Мало ренесансног (не)знања, које као да је стечено у Сарајеву на најстаријем универзитету, древнијем од пећинске Алтамире, па се утврдио иза цитата према коме се Бомбашка афера збила 1903. године, „Уједињење или смрт“ било четничко удружење, српска обавештајна служба врбовала младе Црногорце… Рачић, Драгољуб Михаиловић, Миле Будак и Хусеин Еф. Ђозо за Николаидиса су исто. Исто су дакле они који ратују уз Рузвелта, са онима који војују за Хитлера. Исто је и споменик који подиже хрватска држава – у присуству једног министра, међународном терористи који је осуђен у великосрпској Краљевини Шведској – и спомен плоча коју без знања државе и подршке општине подиже једно братство… Али шта рећи о Николаидису, па ни њему идеја о решавању политичких проблема експлозивнo–оружаним методама није ни страна ни далека, мада треба признати до сада у начелу и преко колумне… Истакао се мудрим, човекољубивим и племенитим мислима које је повратио на папир, након што је у бањалучкој хали „Борик“, уочи доласка највиших званичника Србије и Српске, пронађено некакво оружје.

Пуниша Рачић је део историје српског народа, па тиме и Црне Горе. Он је био народни вођа и посланик, борац за слободу. Он је био и осуђени злочинац и корупционаш. Да су Хрвати, Дукљани и Албанци тако стриктно и правдено кажњавали своје вође ми вероватно не би доживели ни 10% ратова и жртава који су током многих деценија оптеретили овдашње односе. Приватно подигнута спомен-плоча свакако није споменик. Пажљиво сам прочитао натпис, све уклесано је тачно. Од античких времена право на гроб и обележје је неприкосновено. Кршили су га тоталитарни режими и разни фанатици. Прошетајте мало аустријским градићима – у великом броју њих је споменик војнику Вермахта и у камену уклесан списак грађана погинулих у рату против Човечанства. У Загребу и Подгорици, моћници оптерећени очувањем својих слабашних и рушевних идентитета, то не разумеју. Историјске личности не умиру. Њихов загробни живот дефинишу како пријатељи тако и непријатељи. Политика коју воде из Загреба, Сарајева и Подгорице све више даје за право једном оштром, преком и ограниченом човеку, какав је био Пуниша Рачић. Свако заслужује спомен плочу са истинитим натписом. Ми смо у Србији дозволили да фашиста одликован од стране Хитлера има спомен плочу у Новом Пазару. Спомен плоча мађарским фашистичким хонведима подигнута је у цркви на северу земље. Деценијама после рата у Хрватској – која је остварила све своје националне циљеве – током претходне године је сваког дана забележен по један шовинистички мотивисан инцидент, чије су мете били Срби. У Црној Гори држава систематски затире српску културу којој, чак и према фалисификованом попису из 2011., припада већина грађана. Зато, како време пролази, Рачић ће стећи капацитет и за споменик и морам да кажем да ће на њега имати право.

(napredniklub.org)