ЧЕДОМИР АНТИЋ: Пробој

Навршило се столеће од пробоја Солуског фронта.

Трећи фронт Првог светског рата –Jужни, Балкански или Солунски многим савременица чинио се као безначајан и непотребан. Док су милиони војника сукобљених сила трунули у стотинама киометара дугим рововима првог индустријског рата у историји, чекајући велике офанзиве у којима су на артиљеријском ватром уништеном пределу запетљани у жице умирали припадници европске младости, изгубљене генерације која је рођена и одрасла у времену које је називано „Лепом епохом“; стотинак километара северно од Солуна укопани у рововима гледали су се војници сила Антанте: Французи, Срби, Италијани, Британци... и војници Централних сила – Бугари, Немци, Аустријанци, Мађари… Многи су из удобности савезничких штабова, подсмешљиво ову војску, која је досегла и половину највеће концентрације Западног фронта (1.250.000 : 3.000.000) називали „солунским баштованима“. Ипак, нису били у праву.

Када се почетком зиме 1914. показало да светски рат не личи на претходне сукобе војски 19. века и да неће завршити победом коњице у некој великој бици надомак Париза, војске су се укопале у блатњаву земљу и започеле године међусобног бомбардовања повремено прекидане бесмисленим и коначно безуспешним јуришима. Током читавог рата чинило се да ће немачка војска однети победу. Четири године водили су битке искључиво на француском и белгијском тлу, у два наврата – 1914. и 1918. – надомак француске престонице. Русе су побеђивали и на послетку поразили, аустроугаре спасили на српском и италијанском фронту. Антанти је остало да се нада да ће блокада изморити и угушити Берлин. Тако се на послетку и догодило. У међувремену покушавали су да неком великом акцијом преокрену ток рата. Иако је српска војска у два наврата у биткама на Церу и Колубари победила аустроугарске експедиције, Антанта није била спремна да пошаље значајније трупе на Балкан. Пут ка Берлину преко Будимпеште и Беча чинио им се дугачак, тежак и неизвестан, а нису желели на да превише помогну руске штићенике. Српска војска сама није имала много успеха у нападу на вишеструко моћнију Двојну монархију. Српски пукови поражени су у бици код Чеврнтије, а процењује се да је, у узалудном покушају да помогну савезницима, пало више наших војника него на Сремском фронту тридесет година касније. И црногорске чете су потиснуте из Херцеговине и са Романије. Године 1915. ратни планери Антанте дошли су на мисао да нападом на Мореузе заузму Цариград и овим смелим потезом из рата избаце Османско царство. Девет месеци дуготрајна операција завршила је поразом јануара 1916. године. Преостала војска повукла се у Солун. За то време Србија и Црна Гора остављене су на милост нападу вишеструко надмоћнијих аустроугарских, немачких и бугарских армија. Одлучна да се брани до краја, после два месеца упорних борби, српска војска прешла је црногорске и албанске планине и уз помоћ и под заштитом савезника отпловила на острво Крф. Упркос храброј одбрани, изневерена од владарске породице, црногорска војска морала је да прихвати капитулацију. Ипак, хиљаде војника из Црне Горе, посебно добровољци из Северне и Јужне Америке рођени у овој земљи, похрлиле су у српску војску. Када се опоравила, наша војска је заузела положаје према јужним границама окупиране државе на Битољу и Ђевђелији. Заједно са добровољцима – само из Боке било их је око хиљаду, из Босне и Херцеговине око осам хиљада… – српска војска бројала је тек око 150.000 војника, више од 100.000 било је до краја 1915. заробљено. Србија је током рата мобилисала или је у добровољце дошло око 707.000 војника. У земљу се после победе вратило тек мање од 150.000. Српска држава у прогонству – око 5% становништва на челу са краљем, владом, двотрећинском већином посланика, чиновништвом, већином преостале војске, цивилима и златним резервама отишло је из Србије – желела је да на чело савезничког фронта стане регент Александар или макар неко од тројице српских војвода, после дугих и мучних преговора договорена је велика самосталност српских армија, а на челу фронта је остао француски генерал.

Већ августа 1916. српске и француске трупе победиле су на Кајмакчалану. Прешле су јужну границу Србије и ушле у Битољ, други по величини њен град. Битољ ће постати један од најбомбардованијих градова Првог светског рата, пошто ће током две године остати у домету непријатељских топова.

Почетком 1918. године чинило се да ће рат још дуго трајати а савезницима је на Западном фронту претила нова велика немачка офанзива. Но, упркос томе што је Русија ускоро изашла из рата, долазак милион америчких војника на европски фронт променио је однос снага. Велика немачка офанзива на Западном фронтузавршиће тактичким неуспехом. Иако је новембра 1918. рат вођен на француској и белгијској, а готово нигде, на немачкој земљи, у рајху је дошло до слома.

Месецима је српска команда покушавала да наговори савезнике да започну офанзиву на Солунском фронту. Доласком енергичног генерала Д’ Епереа однос према овом питању је коначно промењен. Договорено је да на српском делу фронта, пре свега на Добром пољу, офанзива започне 14. септембра 1918. године. У том тренутку на фронту је било 626.000 војника Централних сила, пре свега Бугара и нешто мање савезника из Антанте. Српска војска успела је да пробије линију фронта већ следећег дана. Неколико дана касније Бугарска је капитулирала као прва међу Централним силама. У Скопље су српске трупе ушле 25. септембра, у Београд 1. новембра. У наредне две недеље српске снаге ушле су у Темишвар и стигле до Ријеке. Примирјем са Мађарском од 13. новембра 1918. признате су границе српског уједињења.

Остало је забележено да на путу ка дому и слободи српску пешадију није могла да стигне ни савезничка коњица.