Чедомир Антић: Права српског народа у региону 2021/2022

Напредни клуб, удружење грађана из Београда, сваке године објављује Извештај о политичким правима српског народа у региону. Реч је о око 1,7 милиона грађана осам суседних и оближњох држава, од којих су пет постале независне након 1. јануара 1992. године, као и једној територији која је под заштитом УН. Ово је четрнаести годишњи извештај од 2009. године. Уредништво извештаје пише на основу јавних и свима доступних, неспорних докумената. Као меру права узима уставе и законодавства држава у којима српски народ живи, као и постојеће „европске“ стандарде и реципроцитете. Све трошкове израде извештаја и његове промоције покрили су његови аутори.

У Црној Гори нису остварена пуна права српског народа предвиђена Уставом и законима ове земље. И даље трају медијске и политичке кампање мржње према Србима и Србији. Улагања државе нису пропорционална само кад је реч о заштити и развоју српске културе и просвете По доласку опозиције на власт захваљујући снази „дубоке државе“, САД и ЕУ, те одређених кругова богаташке олигархије српске странке су остале изван власти. СПЦ још увек није добила равноправност, будући да је коначно потписани Темељни уговор, и њено изједначавање са Римокатоличком црквом, питање бити или не бити за партије којима припада више од половине посланика црногорског парламента. Једини напредак извшен је у локалној самоуправи: српске странке постале су део су владајуће коалиције у великом броју општина па сада макар у овом сегменту Срби више не чине мање од 5%, већ око 18% запослених, што је и даље упола мање у односу на њихову заступљеност у становништву. Када су у питању државна управа, агенције и запослени у влади, АНБ-у и сл., стање је далеко неповољније по Србе у Црној Гори.

У Босни и Херцеговини убрзан је процес њене унитаризације и лишавања српског народа свих колективних права. Начелан проблем – чињницу да је на колективним правима нација прво федерализована а потом и срушена југословенска држава – САД и савезници разрешили су вишедеценијском кампањом којом су Србе представљали као народ колективно крив за геноцид, чија је култура историјски контаминирана, па је асимилација једини излаз за њене припаднике. Ово је став мејнстрима у државама Квинте, а пре свих САД, Британији и Немачкој. Прилике су толико радикализоване кризом у државама глобалног Запада и украјинским ратом, да више нема прикривања: из Немачке смо прошле године чули да Бошњаци-Муслимани морају да буду пацификовани у једној унитарној вишенационалној држави у којој би доминирали али не би били сами, будући да у самосталној националној држави могу представљати „опасност за Европу“ (Волфганг Шојбле); док је као циљ Запада представљено стварње „једне земље, једног народа“ – што је изјавила Ангелина Ајнхорст немачка политичарка задужена за реформу изборног система (!).

Уставни суд БиХ (коме је прошао мандат, у коме већину чине муслиманске и стране судије од којих су неки на дужности 20 година) наставио је са фактичким ПРОМЕНАМА (!) Устава БиХ. Тако је и прошле године одузет део имовине (власништво над шумама) само једном ентитету – Републици Српској. Кристијан Шмит, немачки политичар кога Савет безбедности УН није изабрао на дужност Високог представника за БиХ, најављује примену својих гувернерских овлашћења. Омогућио је изборе који и даље фаворизују Бошњаке у Федерацији БиХ. Најавио је и да ће на целокупној територији БиХ наметнути уџбенике из историје који фаворизују бошњачки националистички наратив. Република Српска је током протекле године покушала да врати надлежности које су јој силом одузели гувернери из САД и ЕУ (реч је о праву на приходе од индиректног опорезивања, ентитетској војсци и правосудним установама). Ипак, обзиром на околности, ове одлуке – засноване на уставима БиХ и РС – још увек нису спроведене. У БиХ је у току демонстрација силе НАТО војске. Препознајемо два разлога због којих до данас није дошло до војне агресије, окупације Српске и прогона њеног народа. Први је везан за Хрвате у БиХ. Пут ка рушењу Дејтонског споразума водио је преко њиховог обесправљивања у ФБиХ и установама централних власти. Као чланица ЕУ Хрватска се током протеклих година овоме супроставила. Други разлог је ишчекивање НАТО и Украјинске победе у Источној Украјини. Верујемо да би након обесправљивања руског народа у Доњецку и на Криму, на ред дошао и прогон српског народа на Балкану. То питање за Вашингтон, Лондон и Берлин није само геостратешко, већ и идеолошко.

У Хрватској је настављено неспровођење Ердутског споразума, у току је медијски и политички притисак на српске политичаре (медијска кампања против смењеног потпредседника владе Бориса Милошевића), и даље је то земља са највише напада на Србе у региону. Није поштован закон кад је реч о јавном коришћењу само једног писма – ћирилице. Спречавани су српски председник и народни посланици да чак и приватно посете спомен подручје логора Јасеновац. После година националистичке кампање, уз бројне злоупотребе, извршен је попис по коме је Срба једва нешто више од 2% (1991 их је било између 12 и 15%, а 1921. чак 25%). Довољно је сагледати агресивну политику хрватске државе према Србији (700 посета званичника северу Бачке), документ ХАЗУ који формулише читаву политику условљавања, потчињавања и територијалног отимања од Србије, БиХ и Црне Горе. Коначно ту је и председник Хрватске који је прошле године изјавио како се „Срби после чуде што су их Немци бомбрдовали“ (мисли на 1941 годину), да је породица Зец у Загребу убијена из разлога који немају везе са национализмом за шта је плаћена одштета (па о томе више не треба више говорити), те како ће председника Србије „за руку одвести у Јасеновац“!

На Косову-УНМИК траје притисак на српски народ да безусловно постане део албанске националне државе. Није остварен Бриселски споразум кад је реч о Заједници српских општина, али се зато Србија ове године одрекла значајних права на пољу енергетике. Чести су напади на Србе, а напади на православне цркве су на рекордној висини још од Погрома из 2004. године.

СПЦ је прихватила да призна аутокефалност Охридској архиепископији МПЦ. Српским архијерејима и свештеницима је први пут дозвољен приступ богомољама на територији Северне Македоније. Ипак, Срби још увек не уживају пуна права мањина већине бивших југословенских република . На попису, оптерећеном неправилностима, број Срба је значајно смањен.

У Албанији и Словенији Срби не уживају чак ни формална права националне мањине, иако Словенци и Албанци (у централној Србији), иста у пуној мери упражњавају деценијама. У Мађарској и Румунији стање права малобројних Срба је добро.

Примећен је недостатак системтаског, инсититуционалног вођења политике званичне Србије према српском народу у региону. На другој страни много је пажње посвећено о овим темама у режимским медијима и полтичари из владајућих странака о њима радо говоре. Србија у ову политику и даље улаже сразмерно вишеструко мање него Турска, Бугарска, Мађарска или Хрватска.