ЧЕДОМИР АНТИЋ: Одговор Чедомиру Јовановићу

Стигла је још једна пашквила коју инспирише председник ЛДП г. Чедомир Јовановић. У праву је г. Јовановић, из мене „урла фрустрација“ и разлог том мом проблему је лично он.

Ми пропалице, неваспитани салонски националисти и конвертити који прелазимо из странке у странку имамо управо једну фиксацију на г. Чедомира Јовановића. Има ли успешнијег међу нама? Такав сам живот стално сањао: луксузан, безбрижан, богат, вуду егзистенција, фантомске фирме, летовање на Аконкгви, зимовање на Балију, кућица на Миконосу, подводно роњење на Карибима, партија као секта, студирање од осам година, дело кога нема, политика у лепези од митрополита до муфтије…

Толико сам био љут што је ето г. Јовановић у свему успео – а ја нисам – да сам после тог разорног текста који ми је упутио његов чата, одмах дограбио телефон и позвао вишу власт. Извикао сам се на резидента ЦИА за Србију г. Хариса, испсовао сам му Обаму и Трампа и рекао му да је г. Јовановић један лош човек, да ми је нападао породицу и да ћу му се страшно осветити… Г. Харис је међутим остао смирен, одговорио ми је да им је жао што сам тако гневан, они, рече, не раде баш са сваким, а и како да издају налоге неком ко не говори енглески? Српски г. Јовановић, истина, разуме али има значај, вољу и истрајност једног џубокса (ради док убацујеш паре)…

Шта уопште може опозиција да ради са особама као што сам ја? Немам фирму. Не желим да будем посланик или министар. Неактиван сам на друштвеним мрежама… Ја се, замислите, залажем за демократију. Г. Јовановић је познат као корифеј демократије: од „Чедине зебре“ до „болесних платана“ – Београд је препун споменика његове принципијености. Од отимања посланичких мандата странци носиоца коалиције којој је припадао, до шешељоидне партије дворске опозиције која одбацује па подржава скандалозне измене и допуне закона о информисању и подршке садашњој власти – Јовановић је прошао лако и брзо. У његовој партији, осим можда једног безбедњака и две икебане, нема никога од виђенијих оснивача. Од програма и идеологије остао је само аутошовинизам и идеја модернизације коју је један бивши функционер ЛДП-а дефинисао као потребу да „српски народ буде модернизван па макар и нестао“.

Не бих на овом месту улазио у питање који је пут опозиционе борбе најбољи. Искуства из претходних деценија показују да у оваквим ситуацијама, када држава клизи као трајној и институционализованој ауторитарној владавини, постоји потреба да се истинска опозиција уједини. Тако су смењиване власти у Србији – социјалистичко/радикалска 2000. и демократска 2012. године. Данас ЛДП мисли да води СПО-овску политику опстанка из 2000, али уверен сам да у овом тренутку нема капацитет да буде ни за г. Јовановића свакако узорна Нова демократија из 1994. године.

Г. Јовановићев курир рече да ОЕБС не контролише локалне изборе. Гонзалесова мисија из 1996. била је ванредна а и увек постоји први пут. У политици не постоје јавна оправдања за друге, само за себе.

Што се тиче спуштања на ниво и учења понашању, могао би чауш да се прво посвети вођи своје секте. Промена личног описа и билдовање не мењају карактер и све оно од васпитања што је до шесте године пропустио да научи г. Јовановић. Вођа ЛДП-а као да је за јединог друга у детињству имао дечака Моглија. А ако се ради о васпитавању по моделу из Котобање или Шилерове, упутио бих уваженог г. Јовановића на једну народну пословицу коју Балу и Багира можда нису спомињали: „Батина има два краја“.

Мени су наравно циљеви г. Јовановића јасни и разумем их, мада их не подржавам. У Србији до сада није било лоше бити „комби странка“. Верујем, међутим, да је г. Јовановић свестан да је и полицијска марица нека врста комбија.

Тагови: Чедомир Антић, Чедомир Јовановић