Чедомир Антић: Нон-пејпер
О томе да је премијер једног од десетак државних субјеката, који нас батинају и понижавају већ тридесет година, одлучио да се заложи за другачију политику, јавио нам је бошњачки, безбедњачки медиј. Одакле Бошњацима безбедносне структуре, када су у нади да ће добити унитарну БиХ, лишену политичког присуства Срба и Хрвата, пристали да све такве установе буду заједничке, није јасно само ономе ко је поверовао у искрене намере оних који се залажу „грађанску“ БиХ. Јанез Јанша је наводно, предлажући политику коју би Словенија спроводила на челу европских установа, у Брисел послао „нонпејпер“ у коме се заложио за радикалну промену политике ЕУ према државама Западног Балкана.
Нон-пејпер је одавно ушао у нашу политику и јавност. Разуме се да нико није ни покушао да објасни ову енглеску сложеницу. Реч је о неовереном и непотписаном документу неке владе или друге установе. Укратко, то је некакав предлог, можда и недовршен, скица, нацрт… Што би наши стари рекли – начертаније.
Јанша предлаже конференцију на којој би биле промењене границе Србије и Босне и Херцеговине. Тако би биле створене простране државе Срба, Хрвата и Бошњака. Разне обавештајне и дезинформативне агенције су пожуриле да овај документ представе као злонамеран и опасан. Пре него што је објављен нетачно је јављено да предвиђа и распад Црне Горе, али и да ће Прешево припасти Великој Албанији.
Јасно је да многи живе од нерешеног статуса балканских држава. Било да је на власти Тадић, Милошевић или Вучић, Србија је и даље препозната као опасност и доскора непостојећи индентитети су већ деценијама грађени на обесправљивању и асимилацији Срба, те брисању њиховог културног наслеђа. У условима у којима су БиХ, Црна Гора, Косово и Северна Македонија нефункционалне и често презадужене државе, најлакше је речи да су за све криви Срби и Србија. Одатле те поруке о кесама, тракторима и аутобусима којима ће нас иселити и створити европске Дизниленде у којима ће Ђукановић постати Марија Терезија а Изетбеговић Пит Млађи.
Добро је што се Јанша мало променио од времена када је отпао од своје комунистичке и југословенске војске и њене службе. Тада је стао уз оне који су били непријатељи читавог једног народа. Данас је он политичар који не мора бити у праву у ставу којим је спреман да прокоси чак и политици Сједињених Држава. Тако је макар било када је пре неколико месеци први (и једини) честитао Трампу председничку победу.
Јаншин предлог је добар. Иако га је представио на невешт начин који буди сумње да је циљ био да пробуди реакцију и оспори неко право Србима у БиХ. Промене граница неки доживљавају као светогрђе, али у споразуму оне су могуће и дозвољене. Посебно је срамотно уверење да је могуће мењати границе када разбијају СФР или СР Југославију, да је природан референдум са несређеним бирачким списком у Државној заједници СЦГ, те да је могуће мимо Уједињених нација умањити територију Србије – док је, рецимо, споразум Србије и Косовских Албанаца о међусобном признању и промени граница на нивоу померања граничне линије на 7% њене дужине и 50км на неку од страна, виђен као опасност за безбедност СР Немачке. Могу се крити иза чега год хоће, али они који заступају овакве двоструке стандарде тешко могу да се одбране од оцене да мрзе српски народ.
Проблем овог Јаншиног документа је начин на који га је објавио. Уместо да је за њега придобио већинску подршку савезника, па да су противници демократског решења националног питања на Балкану могли да се око овога сукобе са јединственим деловањем САД, држава Квинте, Србијом, Хрватском и Албанцима, он је пустио један непотписани папир да буде мета за деценијама сакупљану и концентрисану шовинистичку и ауторитарну артиљерију. Друго питање је везано за принципијелност. Хрвати чине 14% становништва БиХ (уз много маште), живе на 18% територије ове државе и њима је понуђено да бирају између уједињења са Хрватском или аутономије. Србима на Косову и Метохији, који имају сличан удео у становништву покрајине, Јанша нуди само аутономију. Он притом мисли да је Јужни Тирол, са свим специфичностима, универзално решење за далеки и другачији Балкан. Друго питање је везано за Црну Гору и Северну Македонију. Док је друга подељена колико и БиХ, само се у ЕУ и САД праве да не виде реалност коју си у сами стварали. У Црној Гори Срби не уживају равноправност. Црна Гора какву замишљају ДПС и Цетињани могућа је само без Срба или у обастима у којима су у већини. Ја сам увек за то да што више људи буде задовољно. Притом, дража ми је демократска подела од лоше државе незадовољних грађана, а противим се етничком чишћењу. Драго би ми било ако би и у ЕУ било оних којим мисле тако.
