Чедомир Антић: Њујорк Тајмс

Срећни Милорад Додик. Око Нове године два пута је о њему писао утицајни Њујорк Тајмс. Каква част. Реч је о новини светског реномеа, која већ 170 година попут буктиње блиста над демократским светом. Због ње, жале се еколози, сваког дана само ради папира бива посечена једна овећа америчка шума. Ипак, то више није новина која је бранила демократију од нацизма и комунизма. Која је излазила у време када већина света није знала за концепт слободне штампе. Потекла на традицијама које су прве свету показале да владе не падају због само због устанака, глади, зараза и пред старним армијама, већ и од слободоумних и поштених новинара. То је била новина у којој су писали Тесла и Пупин. Писали су о слободи српског народа и стварали пријатељство које су због империјалних интереса и савеза са Немачком и Турском, Сједињене Државе развргле 1990. године, кажњавајући српски народ горе него фашисте Другог светског рата.

Српски народ је већ доживео поетску правду. Упорно се и храбро бранећи, он је поражен у часу довољно раном да агресивни манијаци, који су се нажалост нашли на челу САД – најзначајнијег и најузвишенијег државног пројекта у историји Западног света – помисле да би то могао да буде модел за вођење светске политике. Да смо се понашали као слугерање – попут вођстава Хрвата, Муслимана, Црногораца, Албанаца и Македонаца – они би одустали од саме авантуристичке политике коју су овако видели као меру ратног напора и максиму војног успеха. Да смо се бранили до последњег, тешко да би одустали од свог злог наума, али би се можда у њега упустили у већој мери милитаризовани и мање охоли. Зато су се залетели ка стварању господства над Светом, па су поражени свуда: од Осетије до Сомалије, од Венецуеле до Авганистана и од Сирије до Тајвана.

После свега, тај у кризу уроњени остатак светског хегемона, окупљен око САД, Британије и Немачке, покушава да сакупи остатке моћи и крпице достојанства. Знају да је темељна реформа немогућа са лажима левичарског мањинарења и новог тоталитаризма који претендује да зароби људски род, његов језик и слободу мисли. Одвратним политичким лажима, које су попут неког биолошког оружја измислили за друге, а пустили су га на сопствену децу. Темељна реформа једина може да спаси декадентни, искварени, слаби и смртно болесни свет, наслеђен од великана којих ни по чему нису достојни. Реформа која би за цену имала демисионирање већег дела њихових садашњих елита, умањење њихових тренутних богатстава и одрицање од савремених амбиција.

Њујорк Тајмс је симбол тог и таквог света, који памтимо по његовој величини, а познајемо га по нискости његовог савременог зла. Први текст о Српској у великом дневнику написала је једна Муслиманка, избеглица, која је у САД завршила највише школе. Текст је баналан до бизарности и пристрасан до дезинформације. Свака част „Лиги бршљана“, али одшколовала је једну нену која би можда могла добро да пише билтен Бужимске бригаде. Коаутор у принципу није био потребан, осим да провери спеловање, што је опет бесмислено будући да ханумица свакако говори бољи енглески него матерњи – дакле српски. Онда се тешког задатка да дифамира спрког предводника дохватила једна жаба. Ипак човек, који би био достојан производ монструозне претпоставке теретске продуктивности геј брака рокера Џоа Кокера и политичара Робина Кука. Шалу на страну, рекло би се да је реч о особи коју је мајка одбила од сисе тако што ју је уронила у виски. Вадили су га, тако се чини, само ради полагања испита и путовања на разне дестинације захтевног посла. Ендрју Хигинс, добитник Пулицерове награде и бивши шеф дописништва из Москве, показао је текстом“о бурету сумпора“ и Србину који се „игра шибицама“, колико је пропало новинарство на енглеском језику. Ако нисте знали Додик крши устав – тако што га брани. Јер бранити Устав Босне из 1995.-1996., значи рушити Босну и Херцеговину !? И таман сам помислио како је реч о покварењаку који не зна како да обави бедни, сикофантски задатак на адерси на којој не би смео да добије посао чистача подова или деда-сере – кад илуминација ! Велики, умни, добитник највеће новинарске награде је уствари несрећна особа са повећим мањком интелигенције. Све ово није почело од злог Додика и страшних Хитлера, Стаљина, Роберта Лија, Иди Амина Даде, Питера Боте и осталих твораца Републике Српске, већ Додик жели да се извуче зато што је министарство здравља Српске увезло индустријски кисеоник и њиме снабдевало болеснике од короне. И због тога ће да одговара члан председништва Босне и Херцеговине која нема ингеренције у здравству !? То би било као када би Бајденову политику оправдавали чињеницом да је гувернер матичног му Делевера дозволио неку бесправну градњу. Ја заиста не знам ко је гори: Хигинс, његов уредник или свака она наивчина која је тога дана оставила новац на киоску и купила Њујорк Тајмс.

Тако је то, лешина највише смрди на врхунцу распадања. Несрећа је Сједињених Држава што није било никога да их сахрани на време. Поред све глупости и огромне штете коју наносе свима, па и својој земљи, аутори оваквих текстова су последица, а не узрок.