Чедомир Антић: Неутралност

Ускоро ће се навршити месец дана рата у Украјини. После почетне еуфорије и безмало јавно реченог уверења САД и савезника да ће у блиској будућности претворити Руску Федерацију и НР Кину. у Србију из 2000. године – остаје тужна чињеница да, како год се рат завршио, наше поколење у будућности неће видети нешто друго осим оштро подељени свет. Изузев у случају пар Немачкој привредно комаптибилних држава, које су одреда биле њен део у скоријој или давнијој прошлости, догађаји из 1989. године имали су сасвим неочекиван исход. Свет није постао један, вредности које Запад баштини нису постале универзалне, а САД и ЕУ су их успут или девалвирале или у потпуности напустиле. Нови „хладни рат“, који управо почиње, окупља два највећа континента на планети против Западне Европе и њених, и то не свих, белих дијаспора. Укратко, од седам милијарди становника на планети, четири са највећим људским, природним ресурсима а, ускоро, и научним и техничким достигнућима, окренуло се против једне милијарде. Две милијарде становника живе у слабијим, сиромашнијим и по правилу неутралним државама.

Искуство са САД и ЕУ показује да су они још пре двадесет година ушли у раздобље опадања. Није само реч о дотрајалом економском систему, о спекулативном капитализму који функционише на основу преваре остатка света. Не ради се ни о релативном опадању економије, све већим социјалним разликама (корона је групи од стотину најбогатијих људи Запада донела пет хиљада милијарди долара новог богатства !), у питању су деценије лажи у којима демократија више не вреди ни за грађане већине ових држава. САД и ЕУ у крајеве као што је наш већ деценијама извозе највише своје проблеме.

Ми на Балкану немамо много избора. Наше место није у Евроазији. Наша национална и државна идеја су по правилу демократске, а наше друштво слободно. Нажалост, током протеклих деценија показало се да САД, ЕУ и НАТО не желе да подрже идеале демократије и слободе на овим просторима.

Остаје нам зато само да будемо неутрални.

Србија је војну неутралност прогласила још 2007. године. Била је то изнуђена одлука: НАТО, који је тада био на врхунцу утицаја у нашој земљи, не само да нам није нудио стабилност и сигурност, већ је јавно промовисао афирмацију независног Косова (које у то време још увек није једнострано прогласило самосталност), укидању Републике Српске, финансирао је покрете противне Србији у Новом Пазару, Прешеву, Суботици и Новом Саду, кроумпирао је наше политичаре и припремао нас да будемо парија у „врлом новом свету“ алијансе. Још 2002. у програму „Нацрт: Независна Србија“, предложио сам успоставу пуне, дакле и политичке, неутралности. То се не коси са идејама европских интеграција, пошто су и Норвешка и Швајцарска део европског економског система а неутралне су и нису чланице. Аустрија је део ЕУ а међународним уговорима је обавезна на неутралност. Дакле, све је у договору.

Да би се праведно и слободно договорили, морамо да престанемо да дозвољавамо уцене. Тачно је да је наша размена са ЕУ око 70%, али је истина и да у тај проценат улазе и кредити које нам она даје, наметнута економска предност коју има према споразуму о трговини, те донације којима у земљи ствара трабантску, аутоколонијалну елиту. Сада је тренутак да се пренемо. Србија и РС/БиХ нису у НАТО-у, док Северна Македонија, Албанија и Црна Гора нису ни близу уласка у ЕУ. Хоће ли НАТО да надокнади Црној Гори милијарде које су повучене из Русије? Хоће ли да из Шпаније и Италије похрле туристи у Бечиће, не би ли надокнадили 70% туриста из Русије, Србије и Српске, који не желе да троше новац у норијегинском НАТО-сателиту?

Време је да Балкан припадне балканским народима. У један будући савез треба дозволити улазак свима од Крита до Бихаћа и од Јадрана до Црног Мора. Шта је урађено-урађено је: сада треба да се држимо заједно и – ако већ није могуће да сви будемо формално независни и неутрални – да се макар удаљимо од сукоба, те да свима понудимо пријатељство и сарадњу на равноправним основама. Заједно можемо много боље и више да постигнемо.