ЧЕДОМИР АНТИЋ: Национално помирење?

Посланик Европског парламента и председавајући парламентарног одбора ЕУ и Црне Горе Дејвид Мартин, дао је опширну изјаву о перспективама укључења Црне Горе у Европску унију. Мартин је изразити оптимиста. Хвали политичка и економска достигнућа ноторног Ђукановићевог режима. Посебно му се, као представнику ЕУ чије све чланице нису део НАТО-а, допада ступање Црне Горе у ову уговорну организацију иначе милитаристичког диносауруса који свету није донео ништа добро а одговара само да буде могући темељ и образац неког новог светског рата.

Увек емотивно реагујем када неко говори у прилог великим идеалима европског јединства. Мало је само чудно када неко границе Европе види у базама једне агресивне организације која је два пута извршила агресију на српске земље, а потврду јединства у негативном односу прма државама, народима и култури источне половине Европе. Европа се простире од Гибралтара до Владивостока, све остало је превара у коју верују два-три империјализма и десетак малих национализама. Кад смо код национализма малих народа (којима припадамо и ми Срби) признаћете да је мало чудно да оптимизам скорих европских интеграција шири политичар са Мартиновим бекраундом. Баш нама – кажњеничом гету по имену „Западни Балкан“, кривом зато то нема папе или Немачке да благослове оно због чега нам не дају да уђемо у унију – треба да о томе говори парламентарац из државе чији је народ одлучио да напусти њено чланство. Знам да би велике демократе типа Ђукановића, Вучића или Тадића, да су на месту британског премијера поништиле одлуке референдума из 2016. године. Било је таквих идеја и у Британији. Срећом ова земља није имала ни ту част да јој деценијама владају комунисти, ни привилегију да пар столећа буде османски ејалет, па је ипак преовладала идеја демократије. На другој страни стотине политичара-чиновника какав је Мартин остали су на дужностима у ЕУ, те жустро шире еврооптимизам и чак помало критикију сопствене бираче. Мартинов положај је још компликованнији – Шкоти јесу гласали да остану у Великој Британији, али зар нису тако 1979. гласали против обнове свог парламента (и деволуције) па им је она 1997. ипак дарована из Лондона. Мартин је шкотски лабуриста.Лабуристи у Шкотској баш не стоје добро, пошто је Шкотска национална партија упркос привременом поразу идеје независности стекла превласт у политици ове старе државе. Дакле о Црној Гори у Европском парламенту има реч један такав политичар чији су ставови двоструко а потенцијално и троструко маргинализовани…

Поред бројних похвала озлоглашеном режиму Мила Ђукановића и његових саучесника, Мартин је осудио „унутрашњи сукоб“ у Црној Гори. Споменуо је донедавни бојкот опозиције али га није осудио. Рекао је „ … Искрено не верујем да би ЕУ могла прихватити такву политичку ситуацију у био којој од држава чланица… Црна Гора би, ако жели да убрза процес придруживања, требало да делује као модерна и зрела демократија и што пре оконча унутрашњи сукоб.“ Праведном, или макар нормалном читаоцу, довољно. Ту није реч о новој подели опозиције и коначној пресуди да сви који су привржеи демократији, нису национални црногорци или националне мањине укључене уЂукановићев политички пројекат, треба на сваки начин да буду одстрањени из политике која би самим тим поново постала јединствена. Мартин тражи нешто друго: демократизацију, дерадикализацију, остваривање пуних права свих народа, свакако и зауставање политичких, судских и медијских кампања против опозиције, других народа, цркве… Мартин то није рекао, али се несумњиво подразумева пошто би му, да је предлагао деловања каква је Ђукановић раније предузимао „унутрашњи сукоб“ суштински био невидљив и самим тим непознат.

Недавни Ђукановићев интервју у ком је јасно рекао да српску нацију сматра лажном, наметнутом и конструисаном деведесетих година јасно говори о томе шта се спрема не само Србима већ и демократама Црне Горе. Никоме више, суштински, није важно то што је сâм Ђукановић на почетку каријере доказивао да је српство корен црногорства. Било је то дакле пре тих политичких процеса из деведесетих који су према Ђукановићевом мишљењу поделили Црну Гору. Процеса са којима он, вероватно, према сопственом тврђењу, нема никакве везе…

Нисмо сви срећни као Шкоти да им други дају слободу и права. Ђукановићева недавна изјава да су му српске службе безбедности дале да види досије о наводном пучу (дакле доокументе под ознаком државне тајне) говори у приог закључку да српски народ у земљама изван граница Србије нема чак ни подршку владе у Београду. Таква ситуација је, разуме се, привремена. Има, међутим, народа који су сами себи увек изнова освајали слободу. Срби су међу њима.