Чедомир Антић: Једна СПЦ, недељива

Немам ништа против да и Црногорци имају своју цркву. Отац нашег народа, Св. Сава, створио је Пећку архиепископију. Оснивач њихове нације, Јосип Ф. Броз из села Кумровец у Загорју, створио је цркву Северномакедонцима, али Црногорцима није. Можда би требало да поштујемо ова два завета.

Мило Ђукановић је све до 2011. признавао једну и недељиву СПЦ, а онда, када се осетио довољно сигурним, почео је да заговара стварање некакве Православне цркве у Црној Гори. Његова министарка, игноранткиња Гордана Ђуровић, рече на једном скупу одржаном прошле године, како православна црква у Црној Гори припада свим грађанима – муслиманима, католицима, атеистима… Толико о томе. У жељи да остваре апсолутну власт у Црној Гори, припадници режима хтели су да угасе хришћанску цркву и створе некакв свој „социјалистички савез радног народа“. И као што Црна Гора неће бити држава, докле год јој је на челу бледа дукљаноидна копија мексичког нарко барона Феликса Гаљарда, или неки мањински Форест Гамп створен у једном од америчких Кумровеца – оном што се налази покрај Врела Босне; тако за сада неће имати ни своју државну цркву. Цркву, наиме, не стварају незнабошци. Црногорцима, који у 90% случајева не верују у Бога, ни не треба црква да би створили нацију. Све су им већ завршили Мусолини, Хитлер, Броз и Клинтон, сада је довољно да престану да угрожавају права осталих, па ће имати дражву – не баш каква је Северна Македонија, али тропар је увек усклађен према свецу.

Но, хајде да кажемо нешто о верницима, који би хтели сопствену фирму уместо свете православне цркве, од које видимо живе током читавих својих каријера. Пећка патријаршија, раније архиепископија, од 1920. Српска праволсавна црква – једна је и недељива црква, стварање нових цркава од стране атеиста неморално је, нечасно, а реч је и о недемократској појави. Ипак, шта рећи о људима који су верници, који припадају СПЦ од рођења, који су се бесплатно школовали о трошку цркве у којој је српски народ већински, па користили ресурсе ове прогоњене организације, да би до данас прихватили аргументе њених крвника. Било је у прошлости примера да легионар прими крст па постане мученик и светитељ, обрнути примери нису специфични за стварње нове цркве и нације, већ напротив за декаденцију и коначни пад појединаца.

Гојко Перовић, свештеник из Подгорице, тако 2020. у јеку наше борбе за одбрану светиња говори о „сеструнству“ цркава у Украјини и Црној Гори. За њега је припадност српству „етнофилетизам“, он прихвата став Милована Ђиласа о постојању два политичка иденитета у једној црногорској нацији. Дакле Срби не могу ни по сопственој жељи бити посебна нација. Њима ће заједно са Милом Ђукановићем један Гојо Перовић одређивати на шта имају права. Када је као ректор Цетињске богословије примао плату из Београда, није имао значајнијих примедби. Када је као пребегар долазио у Београд да, са још једним великим верником и истомишљеником дипломираним социјалним радником Млађаном Ђорђевићем Бралȏм, лајбоче на Утиску недеље на београдском програму Н1, онда се није гадио Србије. Као да на простору Црне Горе нема неколико епархија које припадају СПЦ.

Други свештеник из Црне Горе, Подгоричанин Никола Пејовић, узвикнуо је говорећи на литијама како црногорским верницима средиште није ни у Загребу ни у Београду. СПЦ је седиште у Београду. Ово није било спорно ни црногорским зеленашима, а постало је тема тек од великог православног теолога, Перовићу, Пејовићу и осталим теолошким генијима, тако драгог Јосипа Ф. Броза. Какво је то црквено, православно средиште у Загребу, познато је само несрећном антиетнофилетисти Пејовићу. Како је некоме та политчка дихотомија, коју су на мишиће извлачили Секула Дрљевић и Штедимлија, постала тако природна, блиска и верска, није јасно, осим ако се Пејовић није оставио црквених књига и деценијама загледао у теолошке канале РТЦГ и свете странице латиничне Побједе. Да ствар буде тужнија, Пејовић је био главни уредник радија Светигора, па је јамачно помешао Свету Гору са Међугорјем и заборавио одакле је примао своју плату.

Коначно, сличне ставове износи и светеник из Бара Никола Пејовић. Пејовић говори о екстремистичком окружењу Црне Горе!? Какво екстремистичко окружење? Колико је у Србији грађана Црне Горе на високим јавним функцијама, а колико је грађана Србије на било којој дужности у Црној Гори? Која су права Црногораца у Србији и остварују ли Срби у Црној Гори и приближна права? Па мањински Црногорци у Малом Иђошу добили су црногорског лава у грбу општине, а српски народ у савременој Црној Гори не може да има она знамња са којима је ова држава стврена. Исти свештеник је тражио оставку од минситра правде Лепосавића, зато што није хтео да понавља мантру лажног суда који никога није осудио за злочине над трећином жртава ратова у бившој Југославији, само зато што су су исте биле српске националности. За тај суд је био невин и манијак Насер Орић, који је заробљеном судији, цивилу, живом ископао очи, а трудној Српскињи ножем извадио бебу из утробе.

Споменута тројица етнофилетиста и црногорских националиста издали су завет митрополита Амфилохија, који је у више наврата учествовао у политичким догађајима у Србији. Време је да се епархије СПЦ ослободе наслеђа комунизма, црногорског шовинизма и етнофилетизма. Срвени кмери треба сами да изађу из организације којој не приопадају и пређу у ДПС или секту распопа Мираша Дедеића. Ако је све ово што се догодило донело неку корист за све, то је да данас знамо да између не постоји: неко може или поштовати права других и њихову историју или бити следбеник комунизма, фашизма и Ђукановићевог црногорског национализма.