Чедомир Антић: Епохална 2022. година

Протекла година је прошла у великим изазовима за српски народ. Српство је постигло о сјајне успехе.

Година 2022. показала који је прави пут наше нациоанлне и државне борбе. У Црној Гори је успостављена влада која, коначно прихвата српски народ као пуноправну нацију ове државе. Захваљујући гигантској, витешкој политичкој борби наших представника, окупљених око Нове српске демократије – Демократског фронта и Српске православне цркве, једна влада је коначно склопила Темељни уговор са Српском православном црквом, престале су државне политичке офанзиве и кампање мржње против Срба и Србије, Његошу је делом враћено поштовање званичних установа, делимично је прекинут апартхејдски однос према читавом једном народу. Пуна правда још увек није извршена – Мило Ђукановић је још увек председник државе, није осуђен, ни затворен. Српски народ није враћен у устав, нити му је гарантована политичка конститутивност или макар аутономна област. Српска застава, грб и стара химна нису равноправни симболи, баш као што ћирилица није једнако третирана. Ипак, за разлику од понижавајућег, компромисерског политикантства политичких представника наше браће у Хрватској, који су – након присуства прослави геноцидног прогона за време „Олује” и учешћу у свим хрватским владама, колико год србофобне оне биле – доживели државну опструкцију на изборуима за Европски парламент, званичну асимилацију приликом пописа и, коначно, сладострасно укидање права на културну посебност у Вуковару. У Хрватској се нисмо борили, прихватли смо хрватску ратну победу, коју је извојевао НАТО, као коначну и одрекли смо се сваке политичке наде. У Српској су, баш као и у Црној Гори, за сада победили отпор, правда и живот. Влада Српске успела је да спречи одузимање републичке имовине, није дозволила насиље немачког империјалисте који се нелегално налази на месту гувернера Босне. Започео је спори и неизвесни повратак надлежности у фискалном систему, судству и одбрани. Заустављено је преузимање места председника републике на улици, уз помоћ западних обавештајаца. Баш као СДСС у Хрватској, и Србија се погравала са животним питањима Срба на Косову и Метохији, зато данас имамо проблеме и за сада нисмо у стању да се тамо изборимо за праведно решење.

У великом рату, који од 22. фебруара потреса Свет, на испиту је, како и у претходна два светска сукоба, и угрожено све што имамо. Зато данас не смемо себи да допустимо луксуз компромиса или недовршеног посла. Било да Руска Федерација победи или узгуби у рату – против оних који већ деценијама даве и разарају словенство, православље и, у нашем случају, традиције демократије и слободе – наш пут неутралности не подразумева да смо се предали, нити да не видимо ко је онај који нас је бомбардовао, обесправљивао, на нама примењивао двојне стандарде, расно и национално нас сегрегирао…

Нема више великих циљева, нити бесмислених методологија, не прихватамо двојне идентитете и жртвовање за друге. Србија је једна и недељива. Не прихватамо моделе који нигде другде не постоје. Тражимо права за наш народ која је имао и која му одузимају, ако то не може ми не искључјујемо стваривање уједињене српске државе у земљама где су Срби већина. Спремни смо за Европску унију, али само ако нам она гарантује оно што и другима – суверенитет и права нашег народа. Уколико наставе да врше притисак на Србију и српски народ, сви наши крвници треба да знају: ствари могу да се окрену, а ми можемо да, под тим притиском, пођемо путем брже И другачије обнове. У том случају једна нова Србија, природних граница, модерна, ослоњена на истинске савазнике реинтагрисаће у потпуности Косово и Метохију, и то на исти европски начин као што је Хрватска реинтегрисала Републику Српску Крајину. Нама је ЕУ донела само живот на кредит и стандарде које више ни тамо не испуњавају. На другој страин, последица аморалног живота који промовишу је и да читав Балкан доживљава демографски суноврат, у коме су током прошле деценије сви, од Косова до Хрватске, нестајали брже него наш народ у Србији, Црној Гори и Српској. У обнови народа ми нећемо ићи другим путем осим оним који нам налажу част и нада. У том случају векове мржње и агресије према Србији нећемо зауставити на начин који сада неуспешно покушавамо – трпљењем и заборавом. У тој ватри можда ћемо нестати, а можда ће то бити ватра стварања. У сваком случају, ми више не желимо да будемо жртва коју агресори мрцваре тврдећи да је злочинац.