ЧЕДОМИР АНТИЋ: Десет година независне Србије

Грађани Србији се никада – ни 1992. ни 2006. године – нису о заједничкој држави и посебно њеној форми изјаснили на референдуму. Тако смо се ради било какве „заједничке државе” одрицали традиција, српског народа у Црној Гори, функционалне дипломатије, унутрашње политике.

Десетогодишњица независности Србије прошла је неприметно. Државну заједницу нису уништили странци – пристрасна бирократија ЕУ, реваншу склона СР Немачка и брутална политика САД. Нису је разбиле ни махинације Ђукановићевог режима. Пропаст заједничке државе Србије и Црне Горе била је неминовна још од уставног дефинисања две чланице заједничке државе до кога је дошло у раздобљу од 1989. до 1992. године. Српске политичке елите и с њима бирачи кључно су допринели да све буде унапред осуђено на неуспех.

Маја 2006. нестала је државолика творевина, нешто између конфедерације и савеза независних држава. Државна заједница представљала је само прелазни период. САД и ЕУ желели су да дугорочно вежу остатак Србије за Црну Гору и отцепљено Косово на начин сличан ономе којим је тоталитарни комунистички режим пацификовао Србију (туторством над њом које је поверио аутономним покрајинама). Само су промене у исламском свету и повратак Русије међу велике силе довели до промене такве политике и подршке пуној независности иначе од Србије углавном самосталне Црне Горе и силом отцепљеног протектората по имену Косово-Унмик. Чињеница је да је режим Мила Ђукановића почео да захтева независност тек после пада Милошевићеве власти у Београду.

Разједињена и транзицијом уморена Србија суочила се с уценама једног ауторитарног властодршца кога су све више подржавале велике силе. Занимљиво, та политика имала је подршку чак и Руске Федерације, која је Црну Гору доживљавала као некакву Швајцарску новог сукоба са Западом, који је после наранџастих револуција у Грузији и Украјини (2004) био неизбежан. Ипак, ни тада заједничка држава не би била разбијена да се уопште радило о правој држави.

Историја заједничке државе са Црном Гором од 1992. до 2006. показује све кобне унутрашње слабости српске државности. Србија и Црна Гора биле су пре 1918. две независне државе у којима је већину чинио српски народ. Први светски рат спречио је и за немирну и ратну 1918. одложио, не њихово уједињење, већ улазак Црне Горе у састав Србије. Тамо где је била стварно или ментално још од времена кад је понела своје име. Године 1992. Србија и Црна Гора одлучиле су ипак да чувају југословенску државу. Донет је устав са снажним конфедералним елементима, српски народ у Црној Гори није заштићен – до тог времена сведен је са 90 на девет процената укупног становништва. Грађани Србији се никада – ни 1992. ни 2006. године – нису о заједничкој држави и посебно њеној форми изјаснили на референдуму.

Тако смо се ради било какве „заједничке државе” одрицали традиција, српског народа у Црној Гори, функционалне дипломатије, унутрашње политике… Кад је у Црној Гори дошло до унутрашњих подела, Србија је свој народ у Црној Гори довела у статус колективне опозиције, а црногорској опозицији дала половину власти над независном савезном државом. Кад је демократска опозиција дошла на власт, питање односа са Црном Гором изгубило се у сукобу ДС-а и ДСС-а. Завађени Ђинђић и Коштуница прихватили су углавном све Ђукановићеве захтеве, а онда су с различитим еланом ту у европској историји невиђену државну заједницу три године бранили од Ђукановића. Коначно је Ђукановић успео да себи прилагоди референдумске услове и спроведе прилично нерегуларан референдум.

Ипак, шта би се догодило да којим случајем није успела Ђукановићева кампања у прилог независности?

Тешко да би после тога пао тај последњи ауторитарни режим на Балкану. За обарање власти која има такве полуге моћи, подршку и континуитет потребно је много више од једвитог повратка на претходно стање хегемоније у државној заједници. ДЗ СЦГ, баш као и СР Југославија, није имала механизме којима би била реформисана и учињена у већој мери демократском и централизованијом. Српски политичари водили су у односу на заједничку државу и Црну Гору политику месечара. Није било дугорочне стратегије, нити јединствених циљева. ДС није марио за то, осим можда личног сентимента појединих функционера, ДСС је рачунао да ће време учинити своје, екстремисти с левице и деснице лутали су у југословенским, руским и европским маглама… Неуспех кампање против независности пратила је констернација после пораза и касније потпуно одбацивање српског народа из Црне Горе.

Српски народ у Црној Гори најобесправљенија је национална заједница у некој европској држави. Наша политичка елита више пати за заједничком државом него за правима Срба. Ипак, колико год сматрали своје грешке националним поразом, до данас нико није ни покушао да поведе покрет за обнову заједничке државе, посебно не државне заједнице или Југославије.

Тагови: Чедомир Антић