ЧЕДОМИР АНТИЋ: Ако је Хитлер омогућио геноцид из 1941, злочине из деведесетих је трасирао Брозов режим

„Ако је Југославија пропала након што је Броз умро, уништили су је, са изузетком Алије Изетбеговића, одреда његови комунистички дијадоси и епигони, међу којима је било и његових личних пријатеља“

Пише: Проф. др Чедомир Антић, историчар

Био је командант највеће герилске војске у Европи Другог светског рата. Једини је од свих комунистичких непријатеља успео да се одупре Стаљину. Побегао је злогласном Отоу Скорценију – нацистичкој мешавини Џејмса Бонда и Рамбоа, који је лично ослободио Мусолинија и свргао Хортија. За живота је створио највећу јужнословенску државу у историји, еманциповао неколико нација, створио нови политички и омогућио до тада невиђени економски систем. На врхунцу његове владавине остварен је највећи напредак у историји већег дела југословенских народа, када је наша земља била 12 привредних година удаљена од Италије, а не историјски уобичајених 40. Додајмо ту и међународни углед, чињеницу да је по њему названа једна планета, да има споменик у Мексику и да је савременицима у свету он био познатији од било чега другог на Балкану – па је аутору ових редова стари кувар из Сенегала 2002. усред Бристола за њега, после два минута познанства  сасвим искрено рекао: „Какав великан…“ 

Из наведеног, рекло би се да је илузорно уопште говорити о значају Јосипа Броза Тита за српску, југословенску и светску историју. Па ипак…

Политички и лично срећни Јосип Броз (женио се четири пута и оставио званично двојицу синова, а незванично двоцифрени број деце), имао је једну несрећу: иза њега није остало ништа. Са тим су сагласни у великој већини његови поштоваоци и критичари. Само што они први за то налазе разлоге који немају везе са умрлим југословенским председником.

Брозова држава нестала је пламену низа грађанских ратова. Колико год се упињали да их вежу за „непоправљиви српски културни дефект“, балкански и други расисти примећују да бар четири та рата (словеначки, муслиманско-хрватски, муслиманско-муслимански и албанско-македонски) са Србима немају никакве везе. Ако је Југославија пропала након што је Броз умро, уништили су је, са изузетком Алије Изетбеговића, одреда његови комунистички дијадоси и епигони, међу којима је било и његових личних пријатеља.

Дејан Јовић, професор са Свеучилишта у Загребу, одавно је доказао да је Брозова Југославија „одумрла“ још крајем седамдесетих година. Настала на „хладноратовској дивиденди“ и кредитима, ова земља је банкротирала (што се никада није догодило нити једној ранијој српској држави) још 1979. године. Презадужена земља (данас тврде да су њене наследнице задуженије само на основу манипулације инфлацијом долара), постојала је на једној „економији деструкције“ која до данас није расклопљена. Треба само напоменути да је са Запада добила око 200 милијарди данашњих долара, а да су тековине тих инвестиција углавном пропале или утрошене на стандард.

У Југославији коју је Броз створио било је немогуће бити Југословен по националности, а инсистирање је могло да донесе етикету „унитаризма“ и да повуче казну. Много се данас говори о срећној држави коју су уништили њени незахвални народи. Била је то држава принудног помирења и наметнутог заборава. Само у њој је било могуће девастирати највећи концентрациони логор и фалсификовати идентитет фашиста у глобално најпознатијем ратном филму. Ако је Хитлер омогућио геноцид из 1941., злочине из деведесетих је трасирао Брозов режим. Чак су конципирали и логоре који ће постати злогласни, а највећи масакри извршени су по узору на послератна стрељања (и совјетску Катинску шуму), а не на  Вранић или Пребиловце. Да није било Јасеновца и Јадовна, Београд и Србија 1944., те Блајбург 1945., били би највећа стратишта Другог светскгог рата у Србији и Југославији. 

Коначно и то ратовање. Устанак на Козари који је подстакао, завршио се масакром 40.000 српских цивила, на Кадињачи је погинуо цео раднички батаљон, али нити један Немац, у Београду Прлета и Тихог јединог Немца убио је четник, а на Сутјесци је храбро изгинуло 6.000 најбољих југословенских синова и кћери и са њима мало више од једног вода Немаца.

Братство и јединство, самоуправљање и несврставање надживели су Броза за само десетак година. Све што је овај политички Мида дотакао претворило се из злата у пепео. Чак и породица му се распала и развејала, а јунак 20. века је, ако је веровати његовим сарадницима, као осамдесетогодишњак бежао преко дворишта у папучама од своје супруге Јованке – жене која га је изгледа, од толиких лепотица, једина искрено волела.