Часлав Оцић: Oд (друштва) словесности до (друштванца) бесловесности и натраг
САНУ (Фото: РТРС)
Дилема која се поставља пред Академију и њене чланове: да ли би требало да се бави националним питањима, више је него бесмислена. Она управо постоји да би се бавила националним питањима
Српска академија наука и уметности је највиша институција српске науке и културе, чији је циљ, од њеног оснивања као Друштва србске словесности 1841. године до данас, утврђивање и подизање научних и уметничких стандарда. Ова институција у својој дугој, богатој и турбулентној историји носила је, с већим или мањим успесима, терет судбине нације којој служи. Стога је и питање које се поставља пред Академију и њене чланове: да ли би требало да се бави националним питањима, више него бесмислено. Она управо постоји да би се бавила националним питањима, на највиши и најбољи могући начин. Она је слуга српског народа, а не клуб пензионера, привилегованих научника и уметника коме титула академика омогућује друштвену синекуру, како сматрају неки академици. Ови привилеговани „бесмртници“, које сам својевремено назвао безделницима, јер немају иза себе адекватно дело, склони су потајништву (у реализацији уских групних материјалних интереса, али и у договарању с одређеним центрима политичке моћи глумећи дворске дисиденте) и испразном пригодословљу и бледословљу. Иако су ови чланови САНУ у мањини, они су се досад (располажући огромним буџетским средствима) показали као вешти кочничари стварања повољне радне климе из које би се изродила здрава критичка мисао. Ови чланови обично, као изговор, тврде да САНУ није политичка странка и да не треба да се меша у дневну политику. То, међутим, несавесним појединцима служи као невешт алиби за пилатовско прање руку, избегавање друштвене и историјске одговорности у критичним моментима када нам се држава, нација и култура систематски урушавају, пропадају и бивају угрожени од непријатеља који се капиларно увлаче у националне институције (тако у САНУ: имплантирајући разне центре за дигитализацију, „српске“ институте за напредна истраживања и сл.), и да својим (не)чињењем погубно делују на егзистенцијалне интересе српског народа, који као и друге народе карактеришу успони и падови, историјска лутања и заблуде, али и посебни сјајни тренуци „на правој страни историје“. Академија се не бави политиком, оном страначком, али утврђујући стандарде, она у великој мери даје смернице националној културној идеји. Од њеног рада или нерада зависе научна терминологија, јавни говор (наратив), неретко и избор друштвених ауторитета које би ваљало следити, као и (пр)оцена достигнућа најталентованијих, најреномиранијих и најдостојнијих научника и уметника у српском народу.
САНУ је институција српског народа, она (ако је „цијепљена на народну памет“, како би то Вук рекао) постоји због народа, а не народ због САНУ. Због тога је веома важно да ова институција никада, ни под којим околностима, без обзира на различита мишљења појединих њених чланова, не изда основне егзистенцијалне интересе свог народа. Због тога је притисак одређених политичких структура (домаћих и страних) на САНУ од њеног оснивања до данас велики. Актуелна је њихова намера, као и жеља да се САНУ претвори у лабаву асоцијацију невладиних организација, у клуб елитних пензионера, који ће једни другима додељивати златне медаље за „немерљив“ напредак науке… Да би, на крају, ова највиша и најзначајнија кровна институција српске науке и културе забраздила у крајњу естрадизацију и банализацију, урушавајући свој ауторитет и углед, срозавајући све нас на ниво сутеренских колективитета, неспособних за слободну и крепку критичку мисао. На тај начин, иако спектакуларистички у јавности веома упадљива, САНУ суштински постаје ефемеран чинилац и њена улога се смањује до ишчезнућа.
***
САНУ је у својој дугој и богатој историји делила судбину српског народа. Било је у њој политичких и идеолошких сукоба, једанпут је укинута 1864. као Друштво србске словесности, а други пут претопљена као Српско учено друштво, јер се политичка структура њених чланова није допадала краљу Милану, оснивачу Српске краљевске академије. Највећи успон доживела је између два светска рата, иако је била знатно сиромашнија (51% својих прихода остваривала је од продаје својих публикација, а 49% од изнајмљивања палате у Кнез Михаиловој 35 и других задужбина) и малобројнија од данашње Академије. Њени тадашњи чланови били су изузетни ауторитети: од Слободана Јовановића и Иве Андрића, до Ивана Ђаје, Виктора Новака, Петра Коњовића, Александра Белића, Исидоре Секулић, Јована Дучића, Милана Ракића, Јована Цвијића, Михајла Пупина, Николе Тесле, Милутина Миланковића и других који су својим делом задужили не само српски народ него и тадашњу европску и светску науку и уметност. Они припадају овом народу и прихваћени су од овог народа, и њихово стваралаштво и патриотизам не доводе се у питање. Први пут када су доведени у питање, довело се у питање и постојање сâме ове институције, као и сâмог српског народа и државе, што се десило после слома Југославије, и зато не треба крити да је Академија у кризи, као и народ из ког је потекла и коме (треба да) служи и полаже рачуне.
После Другог светског рата Академија се на известан начин совјетизовала (пре свега, оснивањем бројних научних института – који нису постојали при Универзитету – што и није било толико лоше), а још више титоизирала. Она се 1947. године потпуно приклонила тадашњем режиму примајући у своје чланство Јосипа Броза Тита, најнезаслужнију и најпогубнију фигуру за њен живот и рад. Он је био први владар и диктатор који је постао српски академик, то није пало на памет ни књазу Михаилу, њеном оснивачу, ни краљу Милану, нити и једном другом српском владаоцу. Академија је тада поклекнула пред самозваним вођом бољшевичке револуције у Југославији. Нажалост, титовштина (у виду костићевштине) и данас је жива у Академији, можда живља него икад. Подсетимо се, с извесном сетом, истрајне, а узалудне, борбе почившег академика Драгослава Михаиловића за детитоизацију САНУ. А и жртве академика Димитрија Богдановића и Дејана Медаковића. Међутим, и тада (у доба тзв. интерног колонијализма) САНУ је успевала да одоли притисцима и очува високе научне и уметничке стандарде код својих чланова, сукоби се с државом 1986. године поводом Меморандума и остане српска, захваљујући храбрости тадашњег њеног чланства и њеног часништва.
Падом комунизма и обновом вишепартијског система САНУ је дошла на велика историјска искушења. Циљ постојања САНУ је да чува ватру (унутрашње и спољне) слободе, одржава националну традицију, али и да се окрене будућности, ванвременским универзалним вредностима, акумулишући (и филтрирајући) при томе замашна домаћа и глобална научна достигнућа и искуства. Такмичити се у знању, борити се мудрошћу, ићи у корак с временом, гледати испред времена, ићи у сусрет будућности, припремајући се за ту будућност, увек бити уз свој народ, без обзира на последице, то је био и остао главни задатак Академије. Међутим, појавом вишестраначја, политички невешти српски академици као да су се привремено изгубили у новим околностима. Наиме, они су се партијски поделили, покушавајући да одговоре на национална питања: не увек у националном интересу, делом наивно, а делом и злонамерно. Нека историја о томе суди…
Косовско питање било је и остало болно како за српски народ, тако и за САНУ. Неки академици су предлагали још 1996. да се Косово подели („разграничење“, „наше за наше“, па признање Покрајине као суверене државе, чланице УН) да би њихови каснији наследници (с највећим ентузијазмом од 2015. Владимир С. Костић) тражили и да се од Космета одмах одустане. Идеја о пузећој независности Косова („разграничење“) у мањем делу руководства САНУ владала је до 2015. Реализацији те идеје (академика Добрице Ћосића) привремено се стало на пут: САНУ је успела, преко национално свесних академика, да у постпетооктобарској ери одржи скуп о „Великој Србији“, разбијајући предрасуде изнете у Хашком трибуналу, произведене у кухињи бивше Аустроугарске (и Ватикана), пренете у Коминтерну и касније у ЕУ, односно Колективни запад. Резултати овог рада ушли су у доказни поступак и Хашки трибунал је, невољно, морао да одбаци главне наводе оптужнице за удружени злочиначки подухват у циљу стварања „Велике Србије“ као и за геноцид, за разби-распад (М. Кнежевић) Југославије, рат у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. На тај начин, српски народ (захваљујући напорима академика САНУ) избегао је стигму геноцидног народа (који, чим му се пружи прилика, чини злодела гора од хитлеровских, и који у новом ревизионистичком наративу треба да замени нацисте и усташе), те плаћање ратне штете коју његови непријатељи упорно покушавају да нам ставе на врат, што неки чланови САНУ и данас не схватају. Такође, захваљујући појединцима, САНУ се бавила и економском кризом (иако је скуп одржан још 2010, требало је осам година уз велике отпоре и једног и другог врховништва САНУ да се Зборник са скупа о кризи одштампа и промовише). Даље: САНУ је на научни начин одговорила на питања искоришћавања, раније никла, а недавно литијума, покренула јавну расправу која још увек није добила облик какав одговара стварном интересу државе Србије.
Крај у наредном броју „Печата“
Часлав Оцић, академик
Опрема: Стање ствари
