Часлав Копривица: Запад и његова маргина: дијалектика безумља

У овом чланку желимо да анализирамо природу односа Запада и источне Европе на примјеру трију источноевропских држава. Из тога ће се моћи закључити не само каква је источна Европа – као његова системски одржавана маргина, Западу пожељна – него и какве су његове тренутне идентитетске преференције, са становишта главног изума и кључне тековине Европе – ума.

Покушај убиства предсједника словачке Владе од прије три дана, усљед недостатка поузданих доказа о „политичкој позадини” атентата , засад може бити предмет интерпреативних претпоставки. Узгред, синтагма „политичка позадина” постала је, такорећи, фиксна величина политичкопредставног инструментарија у Србији послије атентата на Зорана Ђинђића, који је – није неважно подсјетити – „забетонирао” геополитичку добит Запада у Србији.

У ситуацији када се не познају сви егзактни параметри догађаја у Словачкој, није неумјесно погледати коме би могао ићи у прилог покушај ликвидације Роберта Фица, као што то, уосталом, није нелегитимно када је ријеч о догађају из марта 2003, иако је он пронашао судски епилог, који је, нажалост, био далеко од беспријекорног, можда не само у процедуралном смислу.

Суверена Словачка

Словачка је – истина, не толико колико, рецимо, Србија, Црна Гора, и нарочито, сада већ бивша Украјина – подијељено друштво, при чему линија диобе пролази између суверениста – у које спада и тешко рањени премијер, и заговорника безусловног слијеђења бриселско-ваштингтонске „генералне линије”. Но, за разлику од бивше Украјине, гдје су подјеле посљедица несрећно склопљене државе – и у идејном и у географско-популационом смислу – или Србије и Црне Горе, гдје су оне генерисане усљед непрерађених идеолошких подјела из ХХ стољећа, насталих, што се углавом заборавља, из спољног идеолошког трансфера – оне су у етно-културално хомогеној Словачкој сасвим новог датума, и махом су произведене извана.

Као и у многим другим (источно)европским земљама, чак и доста веће „специфичне тежине” од Словачке, проевропско/прозападњачко је ефективни синоним за послушничко, за неупитно извршавање „смјерница” и налога из „централе”. Иначе, фактичка истовјетност „европејства”, „западњачке солидарности” са послушништвом нарочито постаје видљива на фону јасног саприсуства (или можда боље: противприсуства) у политичком крајолику снажних суверенистичких опција – тамо гдје се оне уопште појаве…

Поједностављено, суверенисти су они који, можда „наивно”, вјерују да из чињенице постојања властите државе нужно проистиче и њен капацитет за самостално доношење важних одлука, у складу са сопственим националним интересима, односно с назорима који преовлађују у сопственој заједници, не најпослије и у вези с њеним традицијама. За евроатлантисте, напротив, држава – свака држава, а нарочито оне „савезничке” – у најбољем случају корисна је кулиса симулирања једнодушности унутар „заједнице вриједности”, што је, преведено на говор без еуфемизама, равно објекту безобзирног глајхшалтовања из „централе”.

Међутим, Словачка политичка и интелектуална врхушка – судећи по историји словачког вишестранштва – и већински дио народа, склонији је томе да се ставови о кључним питањима доносе у Братислави. Зато, примјера ради, Словачка није признала тзв. „Косово” – притом, не само због очигледних аналогија са својом ситауцијом, дакле из својих разлога, као што је то случај са Румунијом и Шпанијом, а врло вјероватно и Грчком и Кипром – већ и из аутентичног осјећаја унутарсловенске солидарности, одавно „демодиране” код већине словенских народа.

Украјински фактор

Када је почео директни оружани сукоб Русије и украјинских снага на простору бивше Украјине, Словачка се крајње невољно – послије снажног притиска споља – прикључила заједничкој позицији политичког Запада. Међутим, с побједом Фицове странке на посљедњим скупштинским изборима, и том извршавању диктата из „централе” дошао је крај – Словачка више не само што не жели да наоружава Украјину, већ неће ни да пружа ни политичку подршку украјинском режиму, којег је управо само Фицо у више наврата јавно оптуживао због склоности нацизму. И то је за западњачки „мејнстрим” постао озбиљан проблем, и то не само симболички, будући да је Орбан међу земљама НАТО и ЕУ добио „сљедбеника”.

Можда је за доминатни дио Запада највећи изазов – у свјетлу онога што се тамо процјењује као могући сценарио развоја рата на подручју бивше Украјине (ако већ и сами нијесу донијели неке одлуке о томе, на шта указује недавна вјежба десантирања стотина падобранаца на границу с бившом Украјином) – што би, у случају копненог судара снага Запада и Русије, НАТО стратешко-логистички био упућен на сразмјерно уску границу Пољске и Украјине, те на географски неподесну границу између бивше совјетске републике и Румуније. Посматрано из те перспективе, (заједничко) „солирање” Словачке и Мађарске – западних сусједа бивше Украјине – може бити озбиљан проблем.

У том смислу је, у најмању руку, легитимно посматрати недавни атентат као покушај „рјешавања проблема”, или макар као слање „посљедњег упозорења” непослушнима. А проблеми „централе” с Братиславом нијесу од јуче… Још се памти изазивање скупштинске кризе и пад Владе премијера Игора Матовича када се он „дрзнуо” да на аеродрому у Кошицама дочека контингент од 200.000 вакцина „Спутњик В”. У том тренутку је Словачка – као и многе друге земље ЕУ – била потпуно беспомоћна пред епидемијом, суочена с вапијућом несташицом вакцина и високом стопом смртности сопственог становништва. Но у „централи” је процијењено да је и то питање геополитички релевантно, и да је „неприхватљиво” примати „малигни руски (медицински) утицај”. Ако су руске вакцине у Вашингтону и Бриселу успјеле да пробуде геополитичке пориве, не треба сумњати да се то утолико прије могло десити и са словачким повлачењем из пројекта рата НАТО против Русије у бившој Украјини.

Зараза панславизма

На Западу се одавно питају зашто „руска пропаганда”, те руско „ширење лажних вијести”, наилази на тако погодно тло у Словачкој – а поготово, рецимо, у Србији. Узгред, претпоставка таквих „запитаности” је да руска држава и руски медији, „по дефиницији”, лажу, односно да се јавност у свакој држави(клијенту) може обликовати према вољи „централе”. А уколико то из неког разлога не успијева, вјерује се да то не може бити посљедица аутентичне склоности људи на одређеном простору да ствари виде на одређени начин, тј. да сопственим расуђивањем долазе до одређених мишљења, већ је то ствар, такорећи, „медицинске” подложности „руском малигном утицају”.

У том свјетлу, посебно је „неприхватљив” – за геополитички доминантни Запад – у Словачкој и даље врло живи, насљедни „гријех” панславизма. Иначе, та традиција данас озбиљно, тј. друштвеноисторијски релевантно, живи само код четири словенска народа: Руса, Бјелоруса, Срба и Словака. Подсјећамо, панславизам историјски није имао за сврху тек партикуларистичко обједињавање Словена наспрам/против трећих народа, а још мање парохијално затварање у себе једне шире заједнице поријекла и крви, наспрам модернистичких токова – како су најприје Њемци, а на њиховом трагу касније и Англо-Американци, „читали” панславизам.

Наравно, у истом том читању „модернизам” је еуфемизам за германски експанзионизам, а априорно и одлучно одбацивање панславизма заправо је вид једва скривене славофобије. Но, панславизам је заправо, макар у једном својем обзиру, мултилатерализам ante littera. Наиме, он је у својим различитим варијацијама – поред дефанзивног момента – носио и идеју словенске општечовјечанске мисије, чији би телос било уређење односа међу народима и културама на основама онога што је објективно општеприхвтљиво. А против чега нико добронамјеран, нико ко не смијера ка некаквом малигном унилатерализму – као својевремено Њемци, а већ поодавно и Англо-Американци – не би могао/смио ништа суштински да приговори. Међутим, равноправна сарадња, усмјерена ка зближавању, одавно је трн у оку експанзиониста…

Примјер Словачке, наравно, није усамљен. Овдје се намјерно уздржавамо од залажење у подробније анализе случаја Србије која се, већ четврт стољећа, налази у режиму окупације на даљину, тј. „бесконтактног” управљања вољом и понашањем српске државе. А то је постало могуће не само захваљујући конкретној, „проданој” политичкој постави, већ и зато што интелектуална „елита” већински вјерује да се до „примјерених” ставова и понашања не треба долазити на основу самосталног, у самој Србији генерисаног просуђивања, већ преузимањем онога што је (у „централи”) прописано. Историјски насљедни пориви малољетне подложности Западу огромне већине српске интелигенције врхуни у лишености суверености српске државе.

Погубно безумље

Но пођимо сада мало даље од себе. Примјер Грузије је врло упутан. Од њеног осамостаљења, политичка врхушка те земље играла је на карту тијесне „сарадње” са Западом – према принципу: ми ћемо безусловно слушати, и од тога ће нам (ваљда) бити боље. У том свјетлу треба посматрати и несхватљиву пустоловину из 2008, када је грузијска војска, према налогу (дословно) суманутог НАТО-клијента Михаила Сакашвилија, тадашњег грузинског предсједника, напала руске мировне снаге на подручју Јужне Осетије и Абхазије.

Безусловна „сарадња” са Западом – нарочито оних земаља које су геополитички осјетљиве, што Грузија, свакако, јесте – претворена је у слијепо самоинструментализовање. Међутим, послушништво према Западу који је, макар историјски, био цивилизација ума и сразмјерног благостања – како показује недавно историјско искуство не само Грузије и Србије – никако не приближава циљу рационалне еманципације, већ, штавише, управо од њега у највећој мјери удаљава. Не само што од другога „позајмљени” ум није (свој) ум већ то, напротив, директно води морално, и на сваки други начин, погубном без-умљу тоталне инструментализације.

С наставком рата у бившој Украјини 2022. вашингтонска „централа” је заузела крајње ригидан став не само према Русији, него и према свим „савезницима”, којима се од самог почетка није „признавана” било каква слобода одлучивања о томе какав ће став заузети према Русији. Притом, сама Америка је – као диктатор антируског „санкционизма” – задржала економску сарадњу с Русијом у неким доменима у којима јој то одговара. Резултат тог принуђивања на санкције Русији – какве никада у историји човјечанства нијесу виђене – била је огромна економска штета свим „санкционишућим” земљама (осим САД), и малим и великим.

Притом нико – а понајмање САД – није намјеравао да те застрашујуће губитке макар и дјелимично надокнади. Штавише, у неким ситуацијама управо је Америка улазила у економске нише могуће економске размјене које су се појавиле с увођењем санкција, тако да је она експлоатисала штету на коју је приморала своје „савезнике”. За мале и сиромашне земље ти губици далекосежно су се одржавали на економски стандард, а неријетко и на друштвену (не)стабилност. Схвативши, тачније искусивши на својој кожи сву безобзирност хегемона (Запада), који их приморава да трпе због (англо-)америчког сулудог геополитичког хира, неке земље – међу њима и Грузија – почињу да схватају да пут до благостања – а заправо најприје до голог опстанка – води преко ресуверенизације, а не преко наставка идолопоклоничке самоинструментализације. И управо ту настаје проблем за Запад.

У покушају обезбјеђивања сувереног координисања своје државе с грузинским друштвом, грузинске власти донијеле су закон којим се идентификују физичка и правна лица која примају новчану помоћ из иностранства, дакле, не само са Запада. Будући да је ова земља, једна од најсиромашнијих у сјеверном дијелу Евроазије, и да је одавно премрежена са Запада финансираним „невладиним” организацијама – које су, такорећи капиларно, продрле у локални социјетални организам – тај нови слој становништва („НВО-кратија”) покренуо је побуну дијела грузинског друштва због угрожавања својих интереса.

Тачније, њих су њихови финансијери – навинкути на то да је Грузија несуверено геополитичко оруђе – „подстакли” на побуну. Запад, прије свега Америка и Британија – то је једно од искустава глобалне кризе америчког унилатерализма – јако тешко прихвата покушаје земаља-клијената да изађу из режима аутоматског управљања на даљину. На крају, то је искуство које је и Русија имала са Западом, након изласка из фазе јељциновске свепогубне понижености. У том смислу, Грузији се отворено пријети – поред осталих и од стране Америке – јер је донијела закон сличан ономе који важи у Америци. Тај закон се на Западу безочно назива „руским”, јер је и Русија, као и Грузија, по идеји, али не и по рестриктивно-казненим посљедицама, које су у америчком случају неупоредиво оштрије, ископирала идеју одговарајућег америчког закона.

Грузија се оптужује зато што је (наводно) ископирала копију, иако је она ископирала амерички оригинал. Суштина агресивне реторике Запада према Грузији јесте:

• Грузија мора да стоји у антируском строју република бившег СССР;
• за Грузију (и њој сличне – а слични су они који немају снаге да се супротставе диктату) не важе правила која важе за Запад, тј. за „нације првога реда”. „Волови” не смију ни да помисле да су и чему равни Јупитеру…

Запад, очигледно, жели да у што већем дијелу источне Европе задржи могућност управљања тамошњим друштвима, поред осталог, и тако што ће државе с тог подручја системски држати у потсувереном стању.

Пакт са неонацизмом

Но, можда најдрастичнији пример – а по посљедицама и најстрашнији примјер антисуверенистичког диктата западњачке метрополе маргини – представља случај Украјине. Наиме, 2013. године тадашња власт (објективно не проруска, мада није била ни антируска – што је, вјероватно, био и проблем, јер се САД воде тиме да оно што није антируско – то је проруско), процијенивши објективне користи и штете од економског споразума с ЕУ, схвата да би он тој земљи донио озбиљне, у ближој и даљој будућности, ненадокнадиве губитке. На рационалну одлуку тадашњих законито-изабраних кијевских власти реагује ЕУ и читав Запад, не само бјесомучном харангом против Јануковичеве екипе, него „подиже” на побуну и себи одане слојеве украјинског друштва.

Особеност Украјине је, међутим, у томе што је тамо направљен савез између проевропских и неонацистичких слојева украјинског друштва: први су хтјели бољи живот и „европске вриједности”, а други су жељели дерусификовање Украјине, као главни предуслов апотеозе „украјинизма”. И једнима и другима заједнички је био анимозитет према Русији, уосталом, баш као и Западу. И тада је склопљен стратешки савез између прозападњака и неонациста, не само унутар Украјине него се и Запад, без имало гађења, помирио с тиме да ће главни прогатонисти (геополитичке) „европеизације” Украјине бити неонацисти.

Уосталом, Брисел и Вашингтон су – у име „виших” интереса – одавно навикли да из све снаге жмуре на преостали нацизам у прибалтичким републикама некадашњег руског царства. То што су украјински неонацисти подршку Запада, с правом, тумачили као дозволу за „чишћење” Украјине од руске културе, проруских дијелова становништва и слично, за ЕУ и НАТО није био баш никакав проблем. Уосталом, такви „компромиси” у повијести Запада послије 1945. нијесу новина. Утолико би требало да нас мање чуди интенционално „жмурење” не само традиционалног хрватског савезника – Њемачке, већ читавог Запада, на неоусташтво „демократске Хрватске” 1990-их, које је неповратно уграђено у духовне темеље данас уважене чланице ЕУ и НАТО.

Резултат европског пута Украјине је познат: тзв. „револуција достојанства” (Иначе, ово је званични, аутолегитимациони назив кијевских пучиста, који је и Запад радо прихватио) којим су на власт дошле неонацистичке снаге, које су моментално изазвале грађански рат с антинацистички настројеним дијеловима украјинског друштва. Временом, будући да је украјински „проевропски” неонацизам постао мостобран англоамеричке геополитичке агресије спрам Русије, „европски пут” је прерастао у отворен рат, не само против руског идентитета него и против саме Русије. Да Запад нема никаквих устручавања, никаву грижу савијести због пактирања с неонацистима, могли смо видјети и недавно, када је предсједница Европског парламента своје обраћање у Кијеву завршила фамозним, нацистичким покличом „Слава Украјини!” – што је еквивалент „Sieg Heil”, односно „Za Dom spremni!”

Када је Украјина покушала да самостално процјењује сопствене интересе, Запад је запао у стање политичке помахниталости, подржавши све и свакога ко би могао да оствари њихове интересе у другој највећој послијесовјетској републици. Једноставно, покушај самосталног просуђивање маргини се не опрашта. Само метропола смије да мисли – и за себе и за маргину. Ако је Кант, „апостол” просвјетитељства – које ЕУ и Запад, иначе, сматрају својом идејном основом – утврдио да је non plus ultra просвијећеног живота начело sapere aude (што се обично, описно-експликативно преводи са „Усуди се да се служиш својим умом”, прим. аут) тада је јасно да Запад – као (још увијек) метропола – оваквом праксом не допушта њено постојање на маргини.

Забрана универзаности

Објективно, маргинални су они дијелови свијета који нијесу кадри да сами себе воде кроз повијест самосталним промишљањем своје ситуације. Но, када се таква амбиција и појави (а Украјина је, подсјећамо, била један од, поред осталога, и духовно-културално, најнапреднијих дијелова бившег СССР) – тада се то сматра скандалом, и „забрањује” се, у датом случају пројекцијом и извођењем државног удара, након чега на власт долазе они који немају својег (раз)ума, ако се под тим не подразумијева без-умље русофобије. Исход оваквог „пута ка благостању” је познат: грађански рат који је прерастао у рат с Русијом, који је досад однио стотине хиљада живота грађана Украјине. Испоставило се да је избор бољег, европског живота директно довео до нацистичке смрти, тј. до масовног умирања под знамењима нацизма, и то не само оних грађана Украјине који су то изабрали, већ и хиљада оних који су на то били принуђени од стране кијевске неонацистичке диктатуре. Европски живот и неонацистичка смрт – лице и наличје.

Неонацизам није само „привилегија” маргине. Управо примјер Украјине показује како је бриселско „инклузивно”, „слободарско”, на различитости „осјетљиво” европејство конститутивно за неонацизам. Без бриселске помоћи украјински неонацизам био би маргинални феномен који би, у перспективи, остао без већег утицаја. Захваљујући Бриселу и Вашингтону, он је постао украјински „мејнстрим”. Када „Европа нема алтернативе” – нема је, у ствари, неонацизам – макар за ону маргиналну државу која има несрећу да ју је Запад препознао као перспективно средство употребе против његовог геополитичког конкурента.

Без-умље маргине – које је једним дијелом и пројектовано, односно представља саставни дио праксе управљања њоме – објективни је ресурс доминације метрополе. Не допустити некоме да мисли (чак ни када је он, макар донекле, за то спреман и способан) је један од одлучујућих корака у обезбјеђивању и петрификовању паразитске доминације метрополе. Мислити властитом главом, назовимо то „своје-умљем” (што нема ничег заједничког са самовољом без-умља, већ је равно самосталној уптореби сопственог мишљења, на темељу начела рационалне аутономије) – у диктату метрополе налази алтернативу у инo-умљу, што – гледано из маргиналне перспективе, значи да ум „станује” само у „централи” – али не и код куће.

Тако је сада и тако треба остати заувијек, што се Запада, као метороле (унилатерализма) тиче. Наравно, за трајно одржавање овакве ситуације потребна је маргинална „елита” као и, поред осталог, „НВО-кратија” – која ће имати директне користи од одржавања своје државе у стању постсувереног без-умља, односно метрополоцентричног ино-умља.  Двоструки стандарди – између прворазредног и друго/трећеразредних дијелова свијета, очигледно, нијесу пролазни изузеци или повремена застрањивања, већ саставни дио „нормал(изова)не праксе” Запада. Утолико, овдје није ријеч само о кризи универзалности већ је свесно практиковање двоструких стандарда суштинско укидање, односно забрана универзалности, чиме се Запад – као историјски насљедник класичне хеленоримске културе – одриче од историјских темеља својег идентитетског хабитуса.

Запад је, не само због иманентног процеса цивилизацијске декаденције, већ и због неспремности да се одрекне одједном окушених плодова метрополоцентричног унилатерализма – све даље и од универзалног ума, и од практичног начела напредовања ка прожимању живота начелом ума. Притом, забрана употреба ума се не односи само на маргину већ и на саму метрополу, која је ratio, некритички, безумно, махом свела на системско, морално недопуштено искоришћавање других. То, најпослије, указује на двосмисленост позива sapere aude. Ако се човјек, и појединац и цивилизација, служи властитим мишљењем, тј. ако самостално актуализује априорно зајамчену способност мишљења, тада није обавезно да ће његова употреба нужно водити уздизању мишљења и дјеловања конкретног актера ка становишту ума, у нормативном смислу.

Ослањајући се на своју слободну, аутономну праксу промишљања, ни од кога присиљен, Запад је историјски дошао да закључка да, сопствена, „рационално” заснована добробит лежи у искоришћавању другога. Служити се својим мишљењем – ако се пође од тога да је човјек мјера свих ствари и да нема никаве надљудске мјере – може значити завршити у без-умљу. То је повијесно искушење не само за маргину него и за метрополу. И заиста, како рекосмо, послијепревратничко „официјализовање” безумничког поклича „Слава Украјини!” не би било могуће без вашингтонско-бриселског безумља.

Но, било како било, самостално мишљење – како год се конкретно завршило – нема одрживе и задовољавајуће алтернативе. То се не односи само на појединце, већ дотично начело, примијењено на интеркултурално-међудржавни контекст, значи да свака политичко-културална заједница треба да из себе (из своје ситуације) промишља свијет и да на основу тога дјелује. И тако би морало остати све док евентуално, повијесно не би био превладан интерсоцијетални партикуларизам – у универзалној, космополитској, из данашње перспективе поприлично утопијској – заједници читавог човјечанства. Рационална супстанција суверености политичких заједница – макар у међународним оквирима – била би телеологије дискурзивне рационалности и у унутарзаједничним и у међузаједничним односима.

Но, док се до тога не стигне, или док се томе не будемо довољно примакли – што је још врло далека и крајње неизвјесна перспектива – људски неотуђиво, такорећи „природно” право (али и самообавеза!) критичке употребе мишљења треба да буде реални modus operandi рационалне коегзистенције на културалноидентитетски разлучена, засебна човјештва издијељенога човјечанства. Дискурзивна сувереност политичких заједница суштинска је основа начела политичке суверености, а потоње није тек само себи сврха, већ незаобилазна пролазница у кретању човјечанства ка планетарној рационалној заједници човјечанства, које треба бити регулативни телос планетарне коегзистенције човјечанства.

Међутим, управо је савремени Запад најистрајнији и најопаснији „гробар” идеје универзалности људског ума, што је повијесно исходиште и трајни залог идентитета Европе. Данас неко други брани то начело – европски Исток, док је Запад већ више од пола миленија занемарено и морално прецртано крило Европе. У том контексту треба посматрати и мултилатерализам, који треба да има регулативно начело активног дијалога на начелима не само формалне равноправности свих учесника у њему, већ и рационалнодискурзивног кретања ка напредујућој сагласности око општељудских питања и питања планетарне коегзистенције – под претпоставком ненасилне производње и размјене аргумената који би рефлектовали на општеобавезност. А управо је то типично европски modus operandi непринудног кретања ка растућој сагласности на начелима дијалошки установљаване, а садржински развијане позиције ума.

Мултилатерализам, дакле, не би смио остати само кључна ријеч дефанзивне стратегије од западњачког – прије свега, англо-америчког унилатерализма – који се, што је посебно штетно, представља под лажним обличјем (тобожње) универзалности. Напротив, активни мултилатерализам, који би морао бити суштински различит од неупитно „сувереног” располагања сферама утицаја регионалних хегемона (што би се могло изродити у регионалну самовољу, у морално неодрживо „противумље”) треба да стави у изглед обнову онога што је у посљедих пола миленија, многоструким злоупотребама – прије свега од стране Англо-Американаца, али и од Француза (у Наполеоново доба) – изашло на најгори глас: универзализам, у његовом умском, па утолико и истинском обличју, а не као маску једностране политике силе.

Проф. др Часлав Копривица је редовни професор на Факултету политичких наука у Београду. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: SME/Marko Erd