Часлав Копривица: Светосавска бесједа

Ваше преосвештенство, часни оци, часници и угледници, поштовани Бјелопољци, браћо и сестре,

О Растку Немањићу – потоњем Светом Сави, безброј је пута говорено, па и пригодно бесјеђено, као што моја маленкост, захваљујући љубазном позиву преосвећеног владике Методија, сада чини пред вама, а не мало пута је писано у научно-догматској, што теолошкој, што историјској намјери. У земни живот Растка-Саве стало је толико тога што не би било могуће да рука Божанска није била при њему – хришћански просвјетитељ, мисионар, аскета, црквени и свјетовни дипломата, утемељивач аутокефалне Српске православне цркве, али и историјски заснивач српског народносног идентитета, на темељу чега ће стољећима након њега израстати и дозријевати српска национална свијест. Срба и српских држава у историји бијаше и прије Св. Саве и изван Рашке, на шта не треба подсјећати оне који живе на простору који би требало да је настављач прве српске државе Дукље-Зете, без обзира на то што јој је бјелопољски крај историјски сразмјерно недавно прикључен. Ипак, ми смо се тек са Светим Савом као Срби уписали у историју – и то на начин на који он то бијаше уобличио, односно усмјерио – у неодвојивости српства и православног хришћанства. Све до њега, почевши најкасније од Војислављевићā, мада можда још и од Властимировићā, бијасмо народ у историји, док с њиме постајемо самосвјесни историјски народ. Св. Сава нам је, такорећи, подарио народносну самосвијест, тј. колективно сабивање почевши од свим Србима непосредно доступног познања сопствене српскости. Зато ми и данас поштујемо и славимо његово дјело, и тако ће остати све док нас буде било. То је и разлог што смо се поново, као и сваке године на Савиндан, овдје, као и у свим српским земљама, и у српском заграничју, окупили да се споменемо Св. Саве – јер чувајући успомену на њега ми му не само враћамо дуг већ тако чувамо и себе, као народ српски, хришћански, светосавски.

Говорећи о Св. Сави, као, уосталом, и о Лазару и Милошу, као и о Његошу – ми увијек изнова понављамо оно што је суштински исто, у настојању да, држећи се својих узорних врхунаца, останемо исти, да би нам, дакле, народносно биће остајало у дослуху с њима, да би они наставили да буду наши, и да бисмо, најпослије, и ми наставили да будемо њихови. Иако сврха ове бесједе, као и десетина оних које се данас држе широм српских земаља и широм свијета, није да саопшти било шта ново, вечерас ипак желим да истакнем нешто што, када се разматра историјски лик Растка Немањића, махом остаје непримијећено. У средњем вијеку, евангелизација, христијанизовање, био је главни, ако не и једини образац цивилизовања. Но тим су путем биле преношене и цивилизацијске тековине које су већ биле завјештане као добрȫ хеленоримског свијета, прије историјског Откровења хришћанства. Од његове појаве, хришћани су водили живи, понекад жучни, дијалог са паганском, философско-реторичком ученошћу, током којега су се, не само разграничавали од духовног свијета који није познавао Исуса Христа, већ су и мноштво тога од њега прихватили, по правилу га „похристовљујући“. Уосталом, да хришћанство није било способно да проговори и на језику свјетске мудрости, можда никада не би били, колико прецизно, толико и мистички иновативно, формулисани основни догмати православне вјере хришћанске. Но када говоримо о Св. Сави Српском, кључно је то што смо до његовог појављивања у историји ми Срби фигурисали превасходно као народ-прималац хришћанске цивилизованости. Нас су други, махом Византинци, а у приморским крајевима и „Лàтини“, цивилизовали, док послушно сјеђасмо у клупи за подуку хришћанској уљуђености, као што се и очекивало од донедавних, једнога Бога још непознавшйх варвара. Но са Растком-Савом долази до преокрета, што њега и у том погледу чини вододјелничком појавом. У њему смо, наиме, добили некога ко је у духовном смислу био раван тадашњим врховима хришћанске цивилизованости. Стога надаље више није било потребе да у односу на културу метрополе ми остајемо искључиво у односу ученика-примаоца, већ смо постали кадри и за самоцивилизовање, за самоподучавање и духовно усавршавање, а сљедствено и за цивилизовање других. И управо нас је тиме Свети Сава, протејска фигура српске историје, неповратно учинио историјским народом.

У том подвигу народносног поунутрења Христове Благе вијести, тј. прожимања Срба хришћанством, Свети Сава је имао одлучујућу улогу, заједно са својим оцем Светим Симеоном. Иако је Стефан Немања 12 година прије Хиландара основао Студеницу, потоње жариште духовног, политичког и друштвеног живота у Рашкој, може се слободно рећи да је светиња коју је Свети Сава основао на Светој гори била мајка свих српских манастира. У духовној тврђави православног свијета, која је у читавој Хришћанској икумени била вјероватно најистакнутији симболички и стварни контрапункт монашког покрета пристајању на овоземаљскȫ, Сава Немањић утемељује српски манастир. У најнепоколебљивијем средишту православља он оснива српску молитвено-просвјетитељску заједницу, која постаје мјесто општења с тадашњим духовним кретањима у православљу, као и извор духовног утицаја на читав словенски православни свијет. С друге стране, за нас Србе, Хиландар постаје наша духовна ексклава – она нарочита тачка с које себе, посредством жиже измјештене из српских земаља, посматрамо и освијешћујемо. Рефлектовати о себи као да се споља гледаш очима другога, то је предуслов мисаоне уздигнутости, што је претпоставка могућности цивилизацијског напредовања. Хиландар је, дакле, мјесто путем којега најприје мисаоно исходимо из себе, да бисмо се опет истим путем враћали себи, оплемењени плодовима самоогледања. Дакле, наш средњовјековни пут ка духовном узрастању и сазријевању био је у знаку задужбине коју је Св. Сава пред Богом подигао у име Срба и за Србе, свих потоњих времена и вјекова.

Важно је уочити везу – која није тек спољашња аналогија – између правно-црквенополитичког статуса Хиландара и светосавски прокрченог пута у потоњу српску повијест. Захваљујући Савиној умјешности, бијаше исходовано писано јамчење византијског цара посебног статуса, и високе самосталности српског манастира унутар светогорске манастирске заједнице. Дакле, српска истурена учионица за примање подуке од православног Источноримског царства уживала је статус којим је штићена српска самобитност. То је уједно био и симболички предложак српског историјског пута: учити се хришћанству, напајати се цивилизованошћу (од) Другог Рима – али под знамењем српске суверености. Учити од оних од којих треба учити да би им у сваком погледу постао раван, а под претпоставком самосталности и независности, и док су формативне фазе процеса учење још у току – то је била Савина и црквена и свјетовна формула српског пута кроз вријеме. Нажалост, осам стољећа након Савиног времена то је недостижни циљ за данашње властодршце у српским земљама – ако уопште за ово и маре.

Но вратимо се још једном Хиландару. Наша највећа национална хришћанска светиња изван је Србије и свих српских земаља. Зато, ако се хоће спознати оно што је српско, мора се искорачити из српског тла. Тј. само се надилажењем фактички српскогā може истински искусити и докучити оно што је „суштински“ српско. Ако је сваки манастир земна мјесност посвећена небу, усмјерена ка њему, тада се та фигура вертикалног трансцендовања, искорачивања, на неки начин понавља, утолико што је та сржна тачка српског хришћанског идентитета достижна земаљским, хоризонталним искорачењем од српских земаља ка Светој гори. До најсветијег српског манастира, који је историјом својег осмишљавања и саздавања означио опредијељеност за Царство небеско српскога народа Божјега, могло се доћи само исхођењем са српске земље, као предукусом хришћанима вазда заповијеђеног, метафизичког одражавања од земногā ка небескомē.

Одласком у Хиландар, те успостављањем „хиландарског“ односа према себи и својему, Немањићи као породица – тачније њен бољи дио: Свети Сава и Свети Симеон – егзистенцијално се одлучила за Царство небеско. А будући да су они, према тадашњим правним схватањима, били домаћини рашке државе, тај избор је пренесен и на њихову државну баштину, односно на њихов народ. Када су се готово три стољећа касније кнез Лазар и његов витешки збор одлучивали за Царство небеско, тј. за нравственоруководно првенство „ононебесногā“ над овоземаљским, ма какав био исход предстојећег земнога боја с агарјанско-демонским четама, они су се заправо позивали на савинско-симеоновску духовну баштину, која већ бијаше дубоко заложена у темеље српске државности, те српског, историјски обликованог обрасца народносне духовности. Лазаревско-милошевски Косовски завјет понављање је, односно, у условима граничне ситуације по државу и народ, конкретизовање савинско-симеоновског, да тако кажемо, Хиландарског завјета. А суштина потоњега је да се – штогод собом донесе земни живот – живи тако да ништа од учињенога, изабранога не угрози морално-есхатолошко првенство вјечнога пред пролазним, тј. превасходност онога до чега се долази опитовањем с (изван)српске небеске осматрачнице на Светој гори.

Најпослије, а можда и најважније – макар за нас у овом времену, као и у свакој садашњости у којој су се Срби сјећали, у којој се сјећају и у којој ће се сјећати Светог Саве. Ни у једној од таквих прилика ми не одајемо само почаст ономе што је било, већ се уједно обавезујемо да при његовим смјерницима и убудуће желимо остати. Памтећи и славећи Његоша, Лазара и Милоша – да још једном поменем најпревасходније носиоце-додаваче зубље интегралног Светосавско-косовског завјета – ми изнова, пред својим прецима, потоцима и пред самима собом полажемо заклетву на вјерност њиховом опредјељењу, тако да штагод нам било које наше вријеме буде донијело, никада вјечитој Правди не претпоставимо пролазну корист.

Покрет за одбрану Косова и Метохије
?>