ЧАСЛАВ КОПРИВИЦА: Разњегошивање Црне Горе

Рушењем Капеле на Ловћену није се смијерало исључиво на скрнављење посљедњег почивалишта не само највећег српског књижевника и мислиоца него и жижне фигуре српског идентитета – безмало „законодавца“ српске видовданске самосвијести и мјеродавног уобличитеља духовног обрасца особено српске симбиозе историјскогā и есхатолошкогā. Без Његоша – који само наизглед мисли и збори као „архаизатор“ српског свјетопоимања – управо модерни српски идентитет био би несумњиво скромнији, поред осталога лишен и своје телеолошке, повијеснотворне димензије, коју је баш Цетињски пустињак историософски трајно обликовао. Благодарећи овој унутрашњој сврховитости, Видовданско сјећање треба бити довршено чином искупљујуће Видовданске повијести – као свеопште национално ослобођење извршено у знаку историјске и космичке правде. Баш због ове, ка будућности окренуте, апелујуће-заклињуће мјесне вриједности завјештања Његошева у важећој изведби српскога идентитета, модерни непријатељи српства су у њему, тачније у српском предањском памћењу њега, препознали својег постхумног геополитичко-георелигијског непријатеља. Аустроугари су, дакле, разбацали Његошеве кости да би затрли и заубудуће усмејеравајуће сјећање на њега у Срба. 

Симболичка намјера тог чина лежала је у реконфигурисању српског идентитета сходно бечко-ватиканским пројекцијама овладавања српским просторима. Исход је, претпостављамо, требало да буде вишеструк – да Срби престану да буду Срби, или чак да чак можда уопште, као народ, и физички окончају своје постојање. Трећи, могући циљ било је да се разњегошењем – а то значи отуђењем од бићетворног видовданства, Срба, најприје, али не само оних црногорских – отвори простор за нове, послијесрпске идентитете на некадашњем свесрпском духовном простору. И заиста, ако модерним Србима избијете из душе његошевство, од таквих постсрба може се начинити много тога, неваљанога и неваљалога… Ако је сврха аустроримокатоличкога рушења Његошеве капеле била задати Србима што снажнији морално-идентитетски ударац, тада је намјера њеног поновног рушења по налогу K-und-K-подофицира Броза била да се „реконструисањем“ мјеродавног облика Његошевог важења – путем двојног расрбљења-и-расцрковљења Рада Томова, опажајно представљивог оскрнављујућим „расахрањивањем“ у пагански маузолеј – створи симболичка  чистина за једну нову, постсрпску нацију на простору „српске Спарте“.

Истрага земних остатака зубљоносних хришћанско-националних фигура није била новина, када је ријеч о покушајима завојевачког преобликовања српске националне свијести, није први пут учињена с Његошем и његовом капелом. Наиме, у вријеме када опширним српским просторима – од Арада до Скадра – букти рат против Османлија, Шиптар Синан-паша, 1596. јавно спаљује мошти Светог Саве, првог, докосовског узора српског духовног идентитета. Непријатељева идеја била је слична као и с Његошем: уништењем физичког оваплоћења духовног симбола пољуљати његов стварни утицај међу Србима. Ако су Аустроугари овим потезом имали у виду идентитетску геополитику, дотле су Османлије вјеровали да ће уништењем моштију збрисати завјетно сјећање на Светог Саву и утолико умирити неумириво слободољубиве Србе. Као што знамо, и једни и други су се, у крајњем исходу, ипак преварили, али се никада неће процијенити колико је Срба, као посљедица ових двају чинова ангажованог нихилизма, макар и несвјесно, национално-вјерски било деморалисано – тако што је или исламизовано, или је радо пригрлило нову комунистичку псеудонационалну афилијацију.

У декапитацији Ловћена 1972. кључна је околност да се једним по-ништавањем жељело створити нешто ново – тако што би се оно засновало на „својој“ иницијалној ништавности. Modus operandi тог поништавања била је идентитетска мржња. Њоме се, не само као осјећањем већ и као рушилачким дјелањем, неком врстом ништељубивог параидентитетског окултизма, по-ништава нешто стварно – да би се тако исходовала нека противстварност, преокренути, настрани двојник онога првога, који своју контраегзистенцију дугује континуираном поништавању оригинала. На томе, уосталом,  почива и параисториософија таквих творевина. Разумије се, плод таквог ништетворитељства (меонтургије) мора остати трајно (пара)идентитетски зависан од својег првоизворника, будући да се само путем непрекидно одржаване („дјелатне“) мржње преокренути двојник може опстајати у својој параегзистенцији. Та, формално посматрана самокреација из ништавила – која је историјски посљедица туђинских пројекција, јер овакве псеудоидентитете никада не могу изумјети њихови потоњи до-носиоци – мора се стога увијек понављати, чак ако и када фактики, физички унаоколо готово да нема никога од носилаца изворног идентитета. То показује примјер савремених Хрвата – у мјери у којој су они знатним дијелом српског ентичког поријекла, односно уколико данашња хрватска култура живи од нелегитимних „позајмица“ српског језика и читавог низа топоса српске културе. Они су принуђени да ритуално – културно, политички, религијски, образовно… понављају србофобне чинове – будући да их протисрпство негативно конституише.

Телос оваквог и сличиих колективноидентитетских ништестројитељстава јесте произношење новог идентитетског стања из којег би нестала почетна, историјски неспорна културноидентитетска стварност, а то, изведено, значи и они који су јој и даље вјерни. Лажни колективни идентитети су – макар латентно – убилачки настројени спрам аутентичних колективних идентитета из којих су се сами из-родили. Њихово противбиће заснива се на порицању, поништењу и уништењу  бића онога што виде као идентитетску пријетњу по себе. Уништити изданō, а то значи и оне њему и даље одане,  значи поништити издају, замести свој отпаднички параидентитет.

Анализуући генезу нација, нарочито модерних, утицајни теоретичар Ернест Гелнер својевремено је устврдио да је нације створио национализам. Ово засигурно не стоји, будући да би национализам требало да буде, односно да би морао бити, спонтана еманација логички претходећег фактума егзистенције једне (прото)нације. Гелнерова теза изданак је ничеовског догматизованог скептицизма, према којем радња, акција, најпослије ангажовање, агитовање – тобоже по правилу изњедрује некакво колективно „биће“, тј, сходно оваквој теорији, крајње сумњиво засноване „идентитете“. Ипак, ова теза није сасвим лишена основе, будући да смо свједоци како дословно измишљене нације покушава да створи „њихов“ (споља осмишљени) параидентитетски нацизам – тако што би извјесном злом чаролијом, изведеној на фактичкој и духовној основи једне већ постојеће нације, била створена контранација – или чак више њих. Овај, привидно парадоксални, контранационални нацизам без изузетка је споља пројектован – од стране за дотични простор заинтересованих геополитичких хегемона. Наиме, спонтаност повијесне творбе, својствена уобичајеног етногенетском обрасцу, у оваквим случајевима мора бити артифицијелно супституисана.

Најподеснији оквир грађења једне контранације је њена (контра)држава, које је не само институционално него и по својем духу замишљена као противник изворног националног идентитета већине њених житеља. То видимо на примјеру „независне“, 2006. споља октроисане Црне Горе, чији је суштински разлог постојања антисрпство. Таква Црна Гора представља најснажнију залогу идентитетског ништестројитељства расрбљеног псеудоцрногорства. У њој се, као темељно социјетално питање, посве контраинтуитивно, појављује антитетичка алтернатива: или држава или народ. У нормалним случајевима, држава је израз онога што макар већина народа у њој јесте и чему тежи, док је данашња, званична Црна Гора стабилна еманација онога што већина њених грађана није, нити жели (бити). Зато се биће и интереси већине грађана Црне Горе, готово по аутоматизму, жртвују опстанку овакве, неприродно конструисане, антинародне државе, државе која је, у крајњем, оваплоћење онога што идентитетски непријатељи већине њених грађана –  умјесто њих самих – хоће.

Вјештачки идентитети увелико доприносе хаотизовању свјетске стварности – не само стога што увећање броја држава-нација усложњава међународне односе већ прије свега због тога што од стране империјалних прогатониста срачунато изумљиване паранације-псеудодржаве имају склоност да се понашају на посебан начин – тако што ће за њих конститутивна идентитетска мржња трајно одредити њихове спољнополитичке векторе, чинећи их врло пријемчивим за служење рецентним империјализмима.

Говорећи о односу свијета, као поретка, и хаоса, њемачки философ Бернхард Валденфелс хаос одређуђје као двојник космоса – што је аналогно претходно утврђеном изокренутом двојничком односу између спонтано стасалих колективних идентитета и из њих створених контраидентитета. Но за нас је овдје посебно значајно сљедеће запажање њемачког мислиоца: „Хаос, у слабом обличју, може да се појави као произвољност, а у јаком – као насиље“. Дакле, произвољност на којој почивају и интенционално испројектовани колективни псеудоидентитети, близанац је насиља. Хаос и насиље дијалектички су повезани као разновидости распоредачености, иако се у идеолошкој перцепцији, прије свега тоталитарних политичких идеологија, они причињавају као непомирљиве супротности, тако што би тобоже (насилно) увођење реда требало да спријечи оно што се доживљава као дубински хаос текућег друштвено-епохалног стања. Тако се на један хаос – произвољности, недостатка мјерила, одговара другим хаосом – насиљем, као привидом поретка, иако је истински ред сушта супротност насиља, штавише оно што га предохрански искључује.

Метафизичка трагедија Првог, Другог свјетског рата, а нарочито Октобарске револуције (да по стране оставимо све партикуларне, дјелимично и злобне, па и демонске пориве који су допринијели њихово случењу) – заложена је у њиховом, у име наводног реда, односно наводне правде, спроведеном насилничком прехаотизовању свијета, претходно већ обеспоредаченог свевлашћем произвољности, односно немоћју симболā некадашњег поретка. Покушаји насилног увођења и изнуђивања поретка само потврђују и „запечаћују“ послијесвјетску хаотичност текућег социјеталног и антропо-психичког стања. Тобожња супротност насилном увођењу реда јесте на лажно истумачено и практиковано начело слободе ослоњена произвољна производња идентитета, по правилу усмјерених против неких актуалних, већ стабилних колективних, културних идентитета и обликā културалне праксе. Тако су, нпр. хрватство „црногорство“, „бошњаштво“, „македонство“ усмјерени против српства, „украјинство“ против (мало)рускости, „либанство“ против сиријства, ЛГБТQ+-праксе против хетеросексуалности и породичности итд. Ту се, дакле, перфидно исфабрикована псеудослобода инструментализује против наслијеђених, укоријењених идентитетских пракси, те против права на слободно бивање у њима и са њиме. Стога се оваква лажислобода испоставља као прерушено инообличје насиништва и, у крајњем, као форма кршења слобода, па и права на неспутано постојање оних привржених одавно успостављеним и историјски легитимисаним идентитетским обрасцима.

У том смислу могуће је повући аналогију с Хербертом Маркузеом, који је у Једнодимензионалном човјеку указивао на инструментализовање тзв. „малих слобода“, у суштини: псеудослободā (почевши тзв. „сексуалне револуције“ па надаље) –  против захтјева за свеобухватним друштвеним ослобођењем на Западу, почевши од педесетих-шездесетих година ХХ стољећа. Но док је некада интенционално „баратање“ привидним слободама имало сврху у подривању-одгађању „истинског“ ослобођења, ради очувања statusa quo у погледу расподјеле друштвене моћи, дотле је данашње манипулисање алтернативно-маргиналним квазислободама – „сексуалних“, националних мањина, најпослије склепаних псеудонација – још кудикамо опасније оружје у рукама маскираног, али агресивног неототалитаризма. Он не жели само да очува постојеће стање већ и да изврши радикални помјерај у смјеру даље психосоцијеталне разградње културално-традицијске инфраструктуре код масе становиштва, а све ради двоструког ширења и  унутарсоцијеталне и геополитичке превласти. Отуда структурно условљено савезништво између дјелатности, односно смјерова „удара“ ЛГБТQ+-активиста, односно геополитички корисних неонацизама различитих источноевропских нација, односно псеудонација и војностратешки пријетећих проширивања НАТО.

Зато није ни случајно што је и дукљански псеудоидентитет солидарно наклоњен „породично сличним“ другим антисрпским колективним псеудоидентитетима, који сви одреда стоје под закриљем савременог, неолибералног (нео)тоталитаризма, као што су четрдесетих били под заштитом наци-фашизма- Додуше, ни тадашњим сарадницима Италијана није падало на памет да изумјевају несрпство Црногораца. За то им је била потребна „помоћ“ од титоистичко-коминтерновских снага, које су у том погледу биле надахнуте аустријско-римокатолички осмишљеним идентитетским ударом на српство Црне Горе. У сваком случају, изумљени псеудоидентитети представљају облике трајне, „пузајуће“ агресије против историјски израслих идентитета, као што и рушења Његошеве капеле симболизује планску генезу једног насилничког, дукљанског псеудоидентитета. Та агресија ће трајати све док историјско биће не надјача параисторијско небиће, односно све док не буде поново васпостављена Тајновичева капела – и то прије свега као израз унутарцрногорске побједе Народа над не-народом, која тек треба да се деси и да се, вјерујемо неповратно, историјски санкционише. Тиме не би била коначно испуњена Његошева опорука – што би већ само по себи било довољно да је неизоставно и без одлагања испунимо – него би то био и чин завјетне самоодбране једног историјског народа пред насртајима параисторијског нихилизма.