Часлав Копривица: Чудо Његошево, или о величини једног самониклог словенског генија

Опет Његош, и послије свега, али изнад и прије свега – поново Његош… Његош је наша зубља-водиља, неко кога смо много пута ишчитавали и одавно наизустили, али уједно и онај којем се стално имамо враћати – да бисмо га још темељније и за себе плодније дочитавали и на њему дооријентисали. Подловћенски пустињак, отшелник срèд људи, најнеисцрпније и најинспиративније је „опште мјесто“ српскога животоназора и српскога духа.

Спомињући се Његоша славимо то што нас уопште има, али и оно у нама што ваља – ако ичега таквога има. А да га има, свједок нам је управо Његош – не само оним како и чиме нас је опјевавао него и, не на самом послијетку ониме што и сам бијаше. То што смо, као народ, изњедрили Његоша доказ је – свакако не једини – да макар унеколико ваљамо, или да, угледнемо ли се на животородно истинòличје, можемо опет узваљати. Но мимо тога, он нам је и жива залога познања да то што смо, упркос свему, ипак опстали у суром негостољубљу неших прошлилх стољећа – да то ипак није тек некаква метафизичка случајност или несмотреност у свјетском борбеном раз-јединству добра са злом.

Славòсловљење Његоша прилаже обол чувању завијета за опстанак у ваљаности, за врложиће; то је заклињање да мјера временског трајања народа Његошева и надаље треба остати врлина. Ако ико, Његош нам је предочио оба могућа обрасца (над)људског живљења и врлински и противврлински –  и то како у историјском смислу, прије свега у Горском вијенцу, тако и у оном есхатолошком, изнад свега у Лучи.

Ми, ,народ којег је досуђена нам повијест „научила“ прекидима, (п)ометеностима, искључености из својега… – у Његошу смо, првом у модерном времену и првом од Светог Саве, Лазара и Милоша, пронашли онога којем се увијек изнова враћамо – зато што морамо, а да то морање доживљавамо уз нутрено-чувствену, истинску радост, а не као било какву принуду. Његош нам је смислотворни биљег, једна од најсјајнијих карика нашег културалног мита у којој су сливени наше светосавље и наше видовданско сàкосовље. А мит, то је стално наново причана, али никада неиспричљива прича, нарација чија срж понајмање лежи у некаквој „фабули“, то је оно што се вазда, макар још једаред дешава, али што не може проћи – а не може јер и не треба да прође.

С Његошем смо дубински искусили да оно што ће се показати вриједним сјећања не мора лежати само у прошлости – већ и да наше вријеме, наиме свако послијењегошевско наше српско вријеме – и доба Граховца, Вучјег дола, Фундина, и доба Скадра, Куманова, Брегалнице, и доба Колубаре, Мојковца и Кајмакчалана, и доба Посавског коридора, Кошара и Паштрика… – може бити још једно српско јуначко раздобље, још један продужетак лазаревско-милошевског прводобља, тј. духовног сведоба које не смије да се заврши, ако не мислимо да завршимо са самима собом, онаквим каквим нас је обликовала наша прошлост, дајући нам трајни завјетни задатак на који начин и убудуће можемо трајати. Путем Његоша смо доживјели чудо повратка вјере у садашњу и будућу српску повијест, чудо успостављања историјског континуитета и раскида с нихилизмом разисторије који је развија увијик изнова призивани и потврђивани есхатолошки реализам Косовског опредијељења за нèбопутност.

С Његошем смо, тако, спојили прошло и будуће, вјечно и временито, небеску и земаљску историју. Од њега смо, наиме, непогрјешиво разабрали, а стога и неопозиво научили, да Видовдански завјет небу треба наћи земаљско испуњење, јер Правда није само ствар Бога и вјечности већ и људи и временитости, уколико су они непрестанце надахњивани Богòвјечним. Историјско и социјетално исходовање и удјеловљење Правде остаје задатак онога рода који се у једном повијесно-историјском тренутку, али свенараштајно, непролазно и неупитно, обећао принебесју.

На основу државотворних, историјски утемељитељских побједа Петровићā, Карађорђа и Милоша Обреновића на најопипљивији начин смо искусили да повијест за Србе не мора бити само поље страдања и бола већ и подручје жртве која се искупљује у слави и обећању истинске, притом не више само ононебесне смислености. Но с Његошем је то свјетоискупитељско искуство, којим смо као народ повратили своје духовно чуло за историјскоморални реализам (што неки називају „оптимизмом“), постала нова суштинска могућност, а потенцијално  идуховна константа српског свјетоназора. Тиме је успостављено нова ситуација у којој се плодно и животоносно укрштају вјечносна вертикала и временска хоризонтала, тако да се више није морало само и једино бирати између богоугодног надбивања и земног обитавања у изнуђеној привикнутости на свакојаке невоље и понижења. У стваралачком лику Његошевом национанокултурално смо задобили  образац сједињивости пролажења и непролаза, тако да је оно што нам се дешава поново постала српска повијест, која је напокон наступил послије дотадашње предуге, запамћене и незапамћене, „хронике“ наношења патње Србима, односно „хронике“ српског подношења своје патње, лишене било каквог космотелеолошког оправдање – осим и једино у димензији Христовјечја.

Његош нам је с једва ичим упоредљивом упечатљивошћу, у виду оригиналног духовног образа откривалачки предочио чудо српског, искључиво властитим силама произнесеног реисторизовања. У тој стварињегово стваралачко свједочење уједно је било и саставни, безмало саконститутивни момент тог нашег повратка у смисао овостраности. С Његошем смо стекли не само нову, узорну прозирност смисла Видовдана и коначно уобличили своју Видовданску самосвијест, и тиме неопозиво досвијестили чудо нашег враћања у повијест Ума.

То српско повијесно чудо пројавило се путем књижевно-философског чуда владике Рада. А он нам је, као народу, историјски напросто допао у дио – као геније без генерације, са доста танким, више епско-митолошки наслућиваним него образовноинституционално окријепљеним културалним залеђем. Његова мислилачко-стваралачко много(над)виђе, након свега, једва да је објашњиво, па зато и даље наставља да важи као чудесно. А чудо је, право зборећи, нешто чија условљеност измиче уму будући да се никакви опипљиви узроци њему не дају препознати. Но оно се, упркос заказивању разбора пред њим, ипак некако случило. Гледано из угла својег настајања, чудеснō је било доста мање од неизбјежне нужности. Но посматрано из угла своје насталости, очигледно се не може сматрати нечим подједнако контингентним као пука случајност. Пред правим чудом, видимо, и сама појмовна супротност нужности и случајности, како би рекао сам Пјесник, напросто „запиње“…

А Његош је управо то – самоникао, неусловљен, измјештен из културалних контекста – мимо оних које је сам, нађохоњем посве самородног духа, изабрао да присвоји, односно оних које је сам, за живота, а нарочито након њега, стварао. Ако је у старој Црној Гори од XVI–XVII, а у данашњој Србији од краја XVIII стољећа, био започео српски повратак у европску политичку повијест, тада је појава Његошева била равна ничим условљеном чудесном васкрсењу српског народа и у повијести духа. С Његошем је дух поново уистину, на равној нози с европским духовним врхунцима, не само својег времена, проговорио и на српском.

Чудо његошевско бијаше у томе што је без икаквих стандардних културалних претпоставки успио да се аутентично повеже са висовима европске традиције, те да на оригиналан начин, из споја текуће српске, односно црногорске повијесне ситуације, која је била подлога и оквир његове личне животне драме, створи дјело које је оваплотило творачко узвраћање на личну и колективну „уракљеност“ лишеношћу готово свега потребног за живот, на једној, и сталном пријетњом потпуно народносног ишћезнућа, на другој страни. Тај узвратни одговор изазову разопстáња оваплоћен је у виду неизбљедиве фреске бивања српског пограничја обретеног у перманентној граничној ситуацији, у драматичном размеђу међусобно војујуће понаспрамљености опстанка и нестанка, између узвисја смисла и безданица бесмисла.

Његош нам је међаш и граница у више значења: његов лични ум је за нас граничник између добра и зла, свјетског ума и безума. Његово дјело је метафизички извјештај из вишестољетне граничне историјске ситуације једног народа. Најпослије, ако су Срби граничари словенства, а све српске земље су гранична подручја једне једине српске Свèкрајине, тада је Његош сублимација српског, вишедимензионалног, географско-историјско-есхатолошког пограничја, у којем се толико стољећа могло издржавати само надахњивањем хришћански доживљеном трансценденцијом која отвара двери надграничја, а најпослије и безграничја вјечности.

На концу, Петар II Петровић Његош био је словенски смислотражитељ, наиме онај ко није трагао само за појединченим животним смислом, за смислом Свјетотворевине и човјек унутар ње, него и за смислом историјског постојања своје нације, али и цјелокупног племена словенскога. Није ли то нешто о чему размишљају и нека од најистакнутијих имена руске књижевности и мисли XIX, па и почетка XX стољећа? И уистину, све, па и једнокултурални, идентитетски обједињени колектив нешто је што својом опстојношћу такође изискује оправдање, односно искупљење чињенице да га уопште има. Та есхатолошка метафизика народности данас се може учинити врло необичном, али то је, нема никакве сумње, било нешто што је заокупљало многе истакнуте духове недавних времена, уосталом не само међу Словенима. У сваком случају, ако питање о смислу постојања једне нације уопште може бити интелигибилно цјелисходно, а утолико одрживо, онда је извјесно да је Његош међу Србима дао вјероватно  понајвећи допринос осмишљавању српске и словенске историјске егзистенције, као својеврсни историософ српско-словенске повијести.