Часлав Д. Копривица: Антититоистички императив – категорично

1.Морална исправност под окупацијом

Друга Југославија владавинскостилски била је спој политичке диктатуре и личне власти у којем је било пуно система – за разлику од садашње ситуације у Србији, гдје је колонијална трансмисија у симбиози са личном „влашћу“ неуравнотежене особе. Послије толико времена од њеног неславног краја то има сврхе помињати или у историјским истраживањима (а ово штиво то није), или ако постоји континуитет између титоистичке некадашњице и садашње, готово тоталне окупације оличене у локалном „Оберкâпу“, који себе овдје покушава да представи као државног поглавара. Заједничко и једном и другом режиму јесте да су били окупациони – у односу на Србе, с тиме што је данас посриједи инострана сннхрона окупација, док смо у другој Југославији били дијахронијски окупирани духом неупокојне Хабсбуршке монархије, за ту прилику премодулисане у облику хрватске политичко-културалне хегемоније. Захваљујући томе што је ова власт трансмисија окупације – као и, мање-више, све послије државног удара од 5. октобра 2000, с тиме што је данас степен огољености тога стања вјероватно највећи, а сљедствено и најпостиднији – могуће је да се и под условима формалне државне суверености Србије обнављају и усавршавају институционални механизми идеолошке окупације у интересу оних који не живе у овој земљи, ако не рачунамо групне интересе након 2000. стасале гаулајтерске класе, која није присутна само у политици и привреди већ и у култури, информисању, образовању…

Због тога ћемо се позабивити једном чувеном крилатицом Југохрватског диктатора, која је у условима системске неслободе и вишедеценијског култа личности заузимала мјесну вредност „унивезалног моралног принципа“. Ријеч је о „знаменитој“ сентенцији да свако – тј. свака национална скупина у Југославији – треба да „почисти своје двориште“, умјесто да „брине“, односно „критизерски“ погледује у туђе. Сувереност националних – укључујући и измишљено-националне – авлија, премиса је овог „очинског“ диктума „највећег сина“, како је у другој Југославији био, ким-ил-сунговски, „доименован“. Ово се, мада само на први и површан поглед, може учинити варијацијом библијског упозорења моралним филистрима, најпослије и оданим хришћанима, да се пазе да не буду попут оних који другима виде трун у оку, а код себе им „промиче“ и брвно.

Разумије се, срж моралне заснованости јесте подобност за заузимања самокритичког држања у свему, па и у етички релевантним питањима. То се не ради да би се имало право критиковања других – мада то јесте основа цивилизоване заједнице – већ најприје због себе, зарад своје духовноидентитетске благобити. Међутим, ако се титоистичко-другојугословенски, декретом уводи незванчна забрана инокритике, тј. јавне критике других народа, зарад очувања „братства-јединства“, уз искључиву допуштеност јавне националне самокритике (што, видјећемо, не важи за све) – тада се то изокреће у опасну карикатуру цивилизованости.

Уколико се јавно смију критиковати само недостаци сопствене заједнице, а не и других, да се њихови припадници не би осјетили увријеђенима, жртвама „национализма“ и сл, тада то значи да су партикуларни идентитети трајно претпостављени универзалној људскости, да је посебно вредније од општега. А осим тога, ако некима смета да се јавно, очекује се и аргументовано – што увијек укључује и могућност аргументоване самоодбране – проговара о њиховим пропустима, па и гријеховима, тада је то врло вјероватно индикација да они немају намјеру да се „суочавају са (својом „непријатном“) прошлошћу“.

И заиста, тако је и било: Хрвати, који су имали одлучујућу улогу у „кројењу“ не само своје већ и културе, заправо (политике) сјећања и других – никада се ни институционално нити културалномеморијски репрезентативно, нијесу се суочили са својом 1941, а о 1914. и да не говоримо, мада је потоње само „ситница“ при првоме. А то је заправо стајало иза фасаде да свако почисти своје двориште – тј. нико није смио/требало да се бави „хрватским двориштем“, а они понајмање. Захваљујући овој, судбоносној Титовој интервенцији у свођење моралноисторијских рачуна, које би, без сумње, било услиједило послије 1945, Хрвати су у равни колективног сјећања потпуно „обрисали“ чињеницу кривицу за свој национални велезлочин, већ је – директно умјесто и ради тога – изумљен „великосрпски монархофашизам“ прве Југославије. Истина, тај „изум“ је старији од друге Југославије, будући да је био опште мјесто међуратне коминтерновско-усташке антирспске пропагандне, која заједнички извире у Аустро-Угарској – али није било саморазумљиво, а ни „обавезно“, то што је Кроатославија то, идеолошким подметањем, ставила на заставу своје државно-повијесне „легитимности“.

У том свјетлу, усташе су се у другој Југославији „мирне душе“ могле посматрати као изнуђена реакција (од 1918. до 1941) „потлачених Хрвата“ – да би 1991. били преображени у претходнице борбе за „национално ослобођење“ – и то, на свој начин, ако искључимо моралне обзире, с пуним правом, јер је НДХ и објективноисторијски, а и субјективно, политичкоидентитетски, темељ данашње Хрватске. Па ако се друга Југославија, по Брзовом рјешењу, није достојно обрачунала с традицијом НДХ, тада није било изненађење што су Хрвати само чекали повијесну прилику да отпочну друго, усташко полувријеме.

Диктаторова заповијест да сваки народ/свака „народност“ (за млађе који не памте идеолошки новоговор титоизма: „народност“ = националне мањине) треба – заправо смије – да јавно говори само о својим непочинствима, изворно и „предумишљајно“ била је срачуната на меморијско минимализовање, а у крајњем исходу и брисање хрватске колективне кривице за злочине почињене у НДХ, који својим размјерама надилазе стољећа. „Секундарни корисници“ титоистичког антиморалног императиви бијаху други („)несрби(“) – у оној мјери у којој су имали с чиме из своје непосредне прошлости да се носе – нарочито муслимани, због већинске активне подршке НДХ, и Шиптари, који су безостатно били стали на страну нацизма, као и нешто раније уз Силе осовина, а стољећима прије – уз османизам, с његовом досљедно варварско-злочиначком праксом владања српским земљама.. Исход примјене овога налога јесте да су од 1945 (а нарочито од 1948) само Срби јавно говорили о својим националним („)гријеховима(“), „почињеним“ од 1912. па надаље, и то у кључу кривотворене опште слике – и о природи прве Југославије, и о нарави Равногорског покрета, да наведемо два најзначајнија примјера. И меморијскополитички исход је био је вјероватно са зацртаним: само су Срби (ефективно – колективно) криви, нарочито за оно што им је кроатогена политика званичног другојугословенског сјећања била изумјела и потурила од „кривице“.

2.Друга Југославија – „Западни Балкан“: terra incognita kantiana

Најжалосније и најтрагичније од свега је што се с оваквом праксом једностраног „суочавања с прошлошћу“ – и то поново изумљеном у непријатељским, сада не само хрватским већ и у натовским кухињама – наставља и након разбијања Југославије, а њено главно локално оруђе међу Србима су (полу)професионалани „суочавачи“, који настављају с истим задациима, по истим матрицама, као и њихови србокомунистички претходници из Хрватославије. За ово није крива само актуална колаборационистичка власт. Кључни момент је тај што је од Петог октобра 2000, захваљујући клијентелистичкој образоивно-културално-новинарској „елити“, поново успостављен кроатоцентрични идеолошки монопол. Додуше, он није био оствариван као директна подложност Хрватској, већ ЕУ/НАТО, а они су, са своје стране, преузели другојуословенске наративе српске кривице и обрасце конторле јавне свијести код Срба, који су, у суштни, били још аутроугарски. Оно што је дјелотворно – укључујући наративе доминације – империје радо преузимају једне од других.

Гаулајтерска класа, која за рачун НАТО/ЕУ понавља или чак измишља структурно кроаотогене (нове) идеологеме – чак и када оне простичу од Хрвата, природно, дејствују по истом, титоистичком упутству – да свако почисти своје двориште. Зато српски суочавачи демонстративно не желе да говоре о злочинима над Србима, јер о томе треба други да говоре – „ако је тога било“. Наравно, то што с других страна о томе, нимало не изненађујуће, не говоре, они тумаче с пуно повјерења, као „доказ“ да се злочини над Србима нијесу десили. Повјерење с којим гаулајтери приступају прошлим-и-актуалним непријатељима народа од којег су се одродили методом идентитетске титоизације – једва да има границе. Зато и они, заједно с Хрватима, НАТО-окупаторима и осталима сличнима, српско свједочење о својим жртвама, односно, како се то „стручно“ назива, „виктимолошки дискурс“ – читају као злонамјерну „српску пропаганду“ која треба да оправда прошле, односно припреми будуће „српске злочине“. Испада тако да је говор о Јасеновцу припрема нове Сребренице, при чему потоње у палетитоистичко-натовском поретку вриједности фигурише као истински злочин, а друго као српска „измишљотина“, или нешто што је у најбољем случају вриједно тек узгредног помена, без било каквог ангажовања моралноемпатијских енергија.

Тако се понавља титоистички игроказ који долази на мјесто озбиљне рецепције повијести – други поново не говоре о својим новим, (постјугословенским) злочинима над Србима, што им је сада још и кудикамо лакше, јер је фикција заједничке државе и „братства-јединства“ одавно мртва. Само се за нас мало тога суштински промијенило – захваљујући постјугословенском наставку југословенске окупације, ми смо и даље не-своји на (привидно) своме. Све је то добро увјежбано у Хрватославији, као што и (полу)професионални суочавачи са српским кривицима (с нагласком на „кривицима“) јако добро знају да није предвиђено да други било када проговоре о својим злочинима над Србима. Али квислиншки ков за то има „разумијевања“… Дакле, обистинило се злокобно: И послије Тита – Тито(изам). Једино мјесто гдје нам се признаје „сувереност“ јесте „дворишно“ самосуочавалаштво, док се сви други, овога пута под високим ЕУ&НАТО-надзором&подршком, у бољем случају од тога суздржавају, а у горем – управо се диче оним што би у условима моралне нормалности прије свега другога било подложно „чишћењу“.

„Очистити своје двориште“, тј. суочити/суочавати се собом, требало је оличавати – као што је у библијској верзији и представљао – регулативни критериј етичког опхођења између мене и другога, а по аналогији, између нас и других, тј. унутар једне заједнице, односно унутар (евентуалне) заједнице заједницā. Пуни смисао ове регулативне максиме је сљедећи: најприје је требало очистити своје – тј. увијек бити спреман на критичко самоогледање. То, међутим, није значило да је требало чистити само своје, (критички) гледати само на себе, а не обраћати пажњу на друге, јер је, према „братство-јединственом“ међунационалном моралном императиву титоизма, то било забрањено, будући да ће се тобоже свако већ (морално исправно) постарати (само) за себе. Не смјети гледати (на) другога, погледати му у очи, а најпослије и приговорити, ако се вјерује да се има шта и када се то мора учинити – значило је:

а) бити равнодушан према евентуалном моралним преступима другога/других, што је повлачило пројаву моралне индиферентности према њему. Никад не обратити пажњу на живот другога, не покушати загледати му се у душу – значило је испољити персоналну индферентност, тиме се, најпослије, опходећис њиме као с (трајно) „неближњим“. Има ли потреба наглашавати колико је то далеко и од слова и од духа хришћанства? Од титоизма, међутим, није.

б) бити морално индиферентан према другима, тј. према другима, који су по нечему од нас идентитетски различити, равно је избјегавању градње заједница с њиме. И заиста, друга Југославија је изворно била пројектована да буде незједница, већ резидуално хабсбуршка чекаоница за пут даље. А то је, надаље, собом носило вјечиту укопаност у трибализам оних којима је мир само предах у довршетку коначног обрачуна с онима којима који нијесу успјели да спознају кривицу према онима који пред њима бијаху, и остадоше, (својим) бићем криви.

в) Најпослије, шта ако тај други, којем је титоистички била зајамчена колективна морална сувереност, не само што не „чисти“ своје двориште, већ и директно и дрско пребацује свој отпад мени/нама, односно покушава да понови оно што је већ радио – као Хрвати урадили 1971, 1991–1995, а Шиптари (послије 1945) 1968, 1981, 1990, 1998. па надаље, до данас? И једно и друго је било могуће зато што су ти народи послије Другог свјетског рата избјегли суочавање са својом непосредном прошлошћу – то јест, нико их на то није приморавао, а они у својој недаваној прошлости већином нијесу видјели ништа спорно. Штавише, не само што нијесу платили никакву колективну цијену за своје „подвиге“ већ су за то били и награђени. Из тога су могли – несвјесно или чак врло свјесно – извући закључак да се антисрпски шовинизам исплати и да слободно могу наставити с таквом праксом – као што су и учинили. Друга Југославија им је понудила историјски повлашћене повољне услове за такву праксу.

Смисао библијске опомене је да друге може гледати у очи онај ко је најприје у стању да то уради са собом; само кадар за увиђање властитих недостатака морално је властан да другога упозори на његове. Предохрана против лицемјерја, односно увредљивог моралног ревништва, никако није повлачила забрану свједочења туђих мањкавости и недостојности, као што је то било спроведено у режиму титоистичког међунационалног, братствно-јединственог, тоталитарног бонтона. Уосталом, бавити се својим труњем, док око нас несметано „уредују“ они који се не стиде својих брвана – значило је стављати (поново) своју главу на (њихов) пањ-брвно – јер сјекирама вјешти себи очас дотешу прилику за то. Иначе, то је било предвиђено да се понови и деведесетих, као што су, нажалост, у доброј мјери и поновило.

3.Усвојени титоизам – српски аутошовинизам

Мјера цивилизованости једне заједнице, односно интеркомуналних односа – када је ријеч о моралним питањима – јесте придржавање категоричког императива, не као некакве научене теореме, већ као нечега што, према Канту макар, сви (цивилизовани) народи свих времена („моралонинстиктивно“) уважавају. Дакле, важи: Поступај тако да максима твојег дјеловања може постати начело општег законодавства. Тако би заиста треба бити. Но како се поставити према онима који се очигледно не придржавају тога – насилници и без зазора упадљиво аморалне особе у нашем локалном друштвеном окружењу, Хрвати и Шиптари, као нације, према нама Србима, или ислам као цивилизација, према неисламу, нарочито према (пост)хришћанској Европи? Хоћемо ли их пустити да и даље не чисте своја дворишта, штавише да своје, претходно идеолошки прерађено смеће пребацују нама, да бисмо ми својим измишљеним кривицама окајавали њихово не(по)кајање.док ћемо се ми, побројани, „тјешити“ тиме да нијесмо као они, тј. да смо етички бољи, с они су већ (морално) „јадни“, „Бог ће им судити“ и сл?

Тако поступати значи пристаjaти на бахатост, на двоструке стандарде, а у крајњем на нецивилизованост и варварство. Још је горе када се навикнемо на двоструке стандарде, па једно важи за нас (цивилизоване, „добре“ – заправо слабе, а најпослије и кукавице), а друго за њих. Тада доста брзо постаје „нормално“ да се муслимани широм свијета, према слободном нахођењу, обрачунавају с починиоцима (шеријатског) „вербалног деликта“ против (својег) Пророка, или да Хрвати некажњено и поносно јавно узвикују Za Dom – spremni! и да на друге начине практикују усташтво, да Шиптари, стољећима увјежбаваном праксом експанзиввног, моралним дилемама „неспутаваног“ варварства отимају туђе земље, на којој их до „прекјуче“ не бијаше, да бахати, неријетко и криминогени типови себи дозвољавају шта им воља – јер „они су такви“. А нама ће, с друге стране, постати „нормално“ свакодневно изругивање са Христом, с породицом, Косовским завјетом, жртвама над нама почињених геноцида јер и ми смо онакви, тј. – (заправо више) „никакви“? Kада се нормализује ненормалност двојних стандарда, тада ћемо ми вјечито бити „криви“ пред исламом, Хрватима, Шиптарима…

Рјешење је, као што рекосмо, поступати у складу с општом максимом категоричком императиве – не само унутар исте заједнице већ и међу различитим заједницама – тј. гледати и на себе и на све друге истим (високим) мјерилима. Из тога, као секундарна универзална социјеталноетичка обавеза свих који је се држе, проистиче и (моралнодисккурзивно) чишћење и туђег дворишта, чак ако га други не чисте – најприје у сврху опомене да окончају ту своју лошу навику. У супротном, ако само ја/ми чистим(о) своје двориште, живјећемо у нецивилизованој (раз-)заједници, односно у нецивилизованом „свјетском друштву“. „Нечистачи“ ће из тога извлачити предност нада мном/нама и на крају ћу/ћемо бити „потопљен(и)“.

У Другој Југославији смо само ми Срби били учени, емфатично понављаној и стога спонтано усвајаној обавези гајења своје националне „моралне чистоте“. Штавише, неки су у нашем народу „ингениозно“ изумијевали наше „смеће“ (и од тога, узгред, сасвим угодно живјели). Професионални, аутошовинистички сензибилисани „ударници“ чишћења српског дворишта, које је тезом о „првобитном гријеху“ – пројекту великосрпске буржоазије зване Краљевина СХС/Југославија – било постулативно учињено „најпрљавијим“, и утолико једва „очистивим“, производили су ендемски осјећај не само историјске већ и идентитетске krivnje. Тако је било у „Брозовини“, а тако је и данас.

Основна претпоставка такве праксе било је титоистичко радно начело међунационалне историјске „правде“ да су сви југословенски народи (и „народности“) тобоже подједнако допринијели параисторијском конструкту „Народноослободилачке борбе“, те да су, сходно томе, имали апроксимативно подједнак бројчани удио у „заблудјелим овцама“, тзв. „домаћим издајницима“, које су, очекивано, починили подједнаку количину зала. То што се овај егалитаристичко „злорачунање“ ни изблиза подударало са стварном повијешћу, творце еквинационалног подобног сјећања на Други свјетски рат није много бринуло – они су историју „подешавали“ тако да се на крају уклопи у унапријед задати критериј братство-јединствене коректности. Иначе, чега су усташе и балисти били „домаћи издајници“ када им је заједничка држава, како год се звала, од почетка била потпуно туђа – у чему су њихове антијугословенске покрете комунисти до пред сам рат подржавали? Тек се 1940. мијења антидржавни став југословенских комуниста према Југославији. 1928. су подржали усташки устанак у Лици. У том свјетлу, дјелимично разилажење између хрватских комуниста и усташа од 1941. до 1945. дјелује као бенигно, несуштаственог меандрирање povijesnih silnica – да би на крају све дошло на своје, усташко-комунистичким консензусом, најављеним 1971, потврђеним и државнотворно реализованим 1991. Укратко, међу Хрватима није било „домаћих издајника“ – ако не рачунамо ријетке хрватске (не србокатоличке!) нетитоистичке југослависте. Хрвати су заправо све вријеме остали вјерни себи и својем путу – до данашњега дана.

Титоизам, то је аутошовинизам за једне, а морална аутархија и „отпорност“ на самосуочавање, срачунат на продужавање у недоглед колективне моралне неодговорности – за друге. Срби и „остали“ – нарочито неки међу њима – живјели су у различитим моралним режимима. А да су заиста сви били подвргнути једном моралном, макар и тоталитарном режиму, лако и брзо би се институционално закључило да нијесу сви народи и „народности“ одиграли исту, или макар сличну, историјски улогу у Другом свјетском рату, нити су из тих догађаја изашли иоле упоредивог колективног моралног лика. Држављани друге Југославије од стране југохрватске комунистичке врхушке, која је суштински владала том државом, никада нијесу предвиђени да изграде једну моралну заједницу, и да евентуално заиста постану фамозни Југословени. Штавише, друга Југославија била је љубоморни чувар националних партикуларизама, нарочито историјски поражених нација у Другом свјетском рату (Хрвата и Шиптара).

Живећи под различитим моралним режимима, а тиме и у разичитим свјетовима – да, наша и њихове (друге) Југославије нијесу биле исте – требало је сачувати морални неприкосновеност хрватства и албанства (успут и „муслиманства“), да би сви они у погодном повијесном тренутку напустили југословенски провизориј, на чије рушење су југохрватски комунисти престали да се заклињу тек у предвечерје априлског слома Краљевине Југославије, рекло би се, макар ретроспективно, из чисто историјскотактичких разлога. Дакле, дубинска премиса другојугословенске школе српског аутошовинизма, која је уједно била инкубатор културе колективне моралне неодговорности за оне које су у два свјетска рата заредом били бирали по-грешно – јесте антисрпски шовинизам комунохрватске политичке класе, на челу с Титом.

4.Титоизам – симболичка претеча европске цивилизацијске аутодеструкције

Најинтересантније од свега је да је титоистички (а)морални императив био претеча нечега што је данас раширено и изван граница некадашње Југославије. Наиме, и постхришћански западњаци неријетко се, из разних разлога, осјећају кривима пред муслиманима Они су нека врста титоиста post litteram, који се нарочито у односу на ислам постављају сходно регулативном ставу цивилизацијског аутошовинизма. А такви, којима обилује тзв. „лијево-либерална“ интелигенција, увијек су „више него рàди“ да се извињавају и кају и за учињено (Крсташки ратови, колонијализам….) и за неучињено. Притом се некако (системски) превиђа да се муслимани никада никоме нијесу извињавали. А имали су, нема сумње, за шта: на примјер за отету Свету земљу (што је један од главних повода крсташке идеологије, који је најприје настала у Визатнији), окупирану Иберију, за окупирани и у недоглед злостављани „Балкан“, за опсаде Беча, ропство Русā, за „данак у крви“, за Марицу, за Косово-поље, за Мохач, за европски џихад… Али то није на дневном реду „политичке (интеррелигијске) коректности“, јер „то је било давно“, а „ми овдје одавно нијесмо хришћани“…

А они, муслимани? Па они су, забога, напросто такви. Јесу, били и остали. А тако је поред осталога и зато што смо (им) и ми, безмало полетним интериоризоивањем двоструких моралних стандарда, баш то допустили – и то не у њиховим земљама, гдје у јавној свијести не фигурише ништа налик проблема муслиманске историјске одговорности за ово или оно из прошлости, већ овдје, у Европи, гдје су долазили било као окупациони уљези, било као марљиви гастарбајтери, испрва спремни да уче и да се прилагоде…

Додуше, с таквом праксом двоструких моралних стандарда могло је започети (прећутним) ставом моралне надмоћи да су они… „другачији“, тј. својим религијскоцивилазцијским идентитетом неподобни, недорасли за морално самосуочавање. Но у међувремену смо су, протоком генерацијског времена и навикавањем на нормалност културе муслиманске колективноидентиетске неодговорности, постхришћански Европљани са становишта моралног патернализма спонтано пребацили на позицију која је створила простор за муслимански идеолошки микроимперијализам – и на европском тлу, према (пост)хришћанима. На крају – као и у случају бивше Југославије – „некајачи“ односе превагу над покајницима који су такорећи постали психички зависни од изумијевања повода за властита кајања…

Ја, зосимински (Браћа Карамазови), могу бити „крив за другога“ само ако и он себи, регулативноетички, буде крив за мене, а не ако су му моје „кривице“ изговор за његово остајање за себе исправним и поред мноштва повијесних повода за дубоко кајање. Но кајање је дар – не само појединца, већ и заједнице, па и читаве цивилизације. Непокајани зловиновник обично је повратник Злу. Међутим, то онда није само његова/њихова ствар, већ и читавог свијета, али најприје оних који би тим непокајањем највјероватније (поново) били најдиректније изложени. Зато му/им се то не смије дозвољати – због њега/њих, због нас који тиме бијасмо (и остадосмо) погођени, због човјечанства. У ту сврху, потребно је сачувати способност јавног говорења о туђим кривицама и гријесима – но нипошто у својству некакве лицемјерне „замјене“ за сталну (хришћанску и цивилизовану) (само)суочивост са судом Добра. Способност критичке настројености према себи и својима, што неизоставно укључује и етичку саставницу, представља европску, хришћанску, најпослије људску самообавезу свих, и она треба бити оперативна не само као лична, интимна него и узајамна, по потреби и јавна, па утолико и међунационална и као интерцивилизацијска. Ако изостане покајање за почињена зла у прошлости, већ се, штавише, на прошла зла надграђују нова, тада интервентно јавно чишћење туђих дворишта „нема алтернативу“. У супротном, остаћемо (као) саучесници у понављању зла – над нама, те у даљем нагрђивању свијета…

5.Преокретање ријеке „Револуције која тече“

Шта предузети наспрам аутошовинистичко-параморалне напасти? Добра власт често може, чак и нехотично, бити (пре/до)васпитач својег народа. Но то се, међутим, односи и иа лошу власт, а нарочито на ону, злоћудну, која и деценијама након своје демонтаже (1986/7. – најприје у Србији) врши погубан утицај. Захваљујући трансгенерацијској интериоризованости моралних „зло(по)ука“ титоизма, које, нажалост, код Срба масовно усвајају и они који не памте (политички) титоизам, а рођени су (доста) послије смрти Аустроугарског наредника, ми настављамо да тапкамо у разисторији, у коју смо, послије свега нешто више од деценије историјске цезуре, што је недовољно и да стаса један (биолошки) нараштај, враћени 2000. Док год не будемо иступили из вјечитог ритма морално-иденитетски поробљујућег карусела у који нас је увело менталитетско усвајање титотистичког (антиморалног) императива, погрешно ћемо одређивати унутарсрпске социјеталне приоритете, односно бићемо подложни свакој, иоле вјештијој реторичкој реминсценцији на поменуто титоистичко насљеђе – ко год био ситуативни империјалиста који нам моментално изазива павловљевски рефлекс кривице: „бошњачки“ антиратни активиста, шиптарски „умјетник“ или хрватски „колумниста“. Неопходна нам је „раздресура“ од титоистичког императива, који је аутоматизован до „команде“ издаване (полусловјесним) створењима која су управо (и) због тога, далеко од (кантовске) самосталне употребе ума, а тиме и далеко од цивилизованости.

То је важно не само због повратка достојанства већ и ради опстанка, јер сви механизми нашег текућег идентитетског/политичког/економског колонизовања (које гаулајтерство агента страног окупационог утицаја АВ-а беспријекорно „сервисира“) структурно се (не обавезно освијешћено) „позивају“ на титоистички произведену и усађену „кривицу“ због нашег српског идентитета. Зато нам је тако необично важно шта странци кажу о нама, зато априорно прихватамо оно шта странци предлажу… Трећесвјетски менталитет је стечен опсесивним „чишћењем својег дворишта“. Ако се тога не будемо ријешили – тако што ћемо сачувати нормалност морално-интелектуалне самосталности и зрелости, вјечито ћемо бити држани у стању индивидуално и колективнодуховног малољетства, остајући као такви подобни за империјално потчињавање – од „страног инвеститора“ (дугорочно), преко припитог страног туристе жељног „забаве“ у Скадарској улици који је начуо нешто о „српским злочинима“ из деведесетих, па до АВ-овског мигранта/неогастарбајтера, који је нашао за сходно да клања по београдским улицама (ситуативно). Титоистичка интоксикација, која нам је усадила колективну „свијест“ упоредиву са субалтерним периферијалцима у колонијализму – да, кроато-комунистички/усташки империјални наративи су нас духовно колонизовали – треба бити системски уклањана институционално осмишљеном и примјењиваном детоксикацијом – уобичајењем антититоистичког императива.