Булатовић: НАТО планирао да Београд сравни са земљом

НАТО агресија на СР Југославију промијенила је свијет. Прошло стољеће је окончано противприродним и противправним бомбардовањем мале европске државе која није угрожавала мир и територију ниједне друге земље. Стварни злочин је, срећом, био много мањи од планираног.

Након двадесет година од таквог и толиког злочина, НАТО званичници нису признали своје незаконито понашање, бахатост у примјени несразмјерне војне силе и убиство недужних грађана.

Хиљаде људских живота су за њих биле и остале – колатерална штета.

Ни након двије деценије нисмо дочекали извињење. Чуло се тек неколико тихих дипломатских гласова жаљења због цивилних жртава. Личности које свијету говоре у име НАТО-а су се мијењале, али сам НАТО је остао исти у својој убилачкој идеологији. Или, можда је ово тачније, даље је еволуирао у правцу универзалног зла.

У данима подсјећања, данима туге, али и годинама поноса и пркоса, треба од заборава спасити догађај који најбоље показује праву природу НАТО злочиначког подухвата према СР Југославији.

Ради се о састанку који је, пред сам крај бомбардовања, Слободан Милошевић, предсједник СР Југославије, имао са „посредницима“ Мартијем Ахтисаријем, у име НАТО-а, и Виктором Черномирдином, личним изаслаником Бориса Јељцина,предсједника Руске Федерације.

Уколико СРЈ не прихвати понуђени споразум, објаснио је НАТО-поштар Ахтисари, Београд ће, тепихом бомби баченим са висина недостижних браниоцима, бити сравњен са земљом.

Остало је у домену урбане легенде да ли је, притом, сликовито руком почистио прашину са стола за којим је сједио.

Неспорно је, међутим, да је на питање предсједника Милошевића: „А, како ћете свијету објаснити убиство два милиона људи?“, лаконски одговорио контрапитањем: „А, колико је људи убијено у Вијетнаму? Не зна се. Ни за ово се неће знати“.

Тиме се показала права природа НАТО-а. Треба убити и два милиона људи да би се њихов злочиначки наум остварио. Читава једна европска престоница је требало да постане „колатерална штета“.

Али, зашто баш Београд?

Вјероватно је логика НАТО-а планера указивала да би то било најекономичније. Убити највећи број недужних цивила са најмањим утрошком бомби и ракета.

Будући да Војску Југославије, која се борила са НАТО копненим снагама (под именом ОВК) није могао да уништи, а да истовремено не поубија и све Албанце на Косову и Метохији, избор Београда је био „логичан“. Логичан за злочиначки ум.

Ипак, да ли је ова пријетња коју је, у име НАТО-а, пренио злослутни Марти била обично претјеривање?

Неко би, можда, вођен коцкарском логиком, могао да све тако схвати.

Прави државници, а Слободан Милошевић је то несумњиво био, знају да онај ко може да смисли и изговори тако ужасну пријетњу, несумњиво јесте у стању и да је оствари.

Како је у питању била судбина цијелог једног народа, државничка мудрост је налагала да за свој народ треба жртвовати све – осим самог народа.

Виктор Черномирдин није пружио очекивану и потребну заштиту. Касније је доказано да је тиме прекршио директна упутства предсједника Бориса Јељцина.

Свједочење и доказе о његовој тадашњој нечасној улози касније су дали генерал Леонид Ивашов, члан руске делегације и Јелена Гускова, руска историчарка.

Ипак, „заслугом“ Виктора Черномирдина, био је створен утисак да су тада НАТО и Русија били на истој, нама противничкој страни.

Против НАТО-а смо могли да наставимо да се боримо. Против Русије не.