Буђење Глобалног Југа – једанаесторица против Запада

БРИКС, организација која представља противтежу западној хегемонији, добио је шест нових чланова. Самит ове организације у Јужној Африци – одржан од 22.  до 24. августа – завршио се одлуком да се до 2024. овај клуб земаља прошири на Саудијску Арабију, Уједињене Арапске Емирате, Етиопију, Аргентину, Египат и Иран.

Кинески председник Си Ђинпинг који је најснажније подржавао проширење БРИКС-а, ову одлуку је назвао „историјском” и најавио „блиставу будућност” организације. Кина је једна од земаља оснивача – уз Русију, Бразил и Индију – а Јужна Африка је чланица од 2010. Заједно ове земље представљају 40 одсто светске популације и трећину глобалне економије.

Поређења ради, Г7 – клуб најразвијенијих земаља света (Немачка, Канада, САД, Француска, Италија, Јапан и Велика Британија) покрива мање од 10 одсто светске популације и 30 одсто светског БДП-а. Проширењем са пет на једанаест чланова, БРИКС ће заступати 46 одсто светске популације и више од трећине производње светског богатства.

Организација се сада проширила на Блиски исток, на велике произвођаче нафте и гаса, затим на Египат, чији улазак означава снажење афричког пола организације, а у њој су сада и две највеће земље Јужне Америке – Бразил и Аргентина. За групу која у својим редовима већ има две азијске земље са највећом популацијом на свету – Кину и Индију – оснажени афрички и јужноамерички пол значи и већи глобални утицај.

Циљ организације је да развије економску сарадњу, трговинске везе и финансијске механизме који би јој омогућили да се супротстави доминацији долара и евра на светским тржиштима. Њена главна карактеристика је да окупља земље ван западног блока, што омогућава да се за истим столом нађу представници Кине, Саудијске Арабије и Аргентине. Ова оријентација мобилише и друге земље широм света. Списак држава које желе да јој се придруже је дугачак – више од 20 земаља је тражило да приступи БРИКС-у, а још 70-ак је позвано да учествује на самиту.

Критеријуми за приступ су економски, али још више политички. О томе говоре и дуге расправе међу чланицама које су се за време самита одвијале иза затворених врата. Сергеј Лавров, који је на самиту заступао Русију уместо Владимира Путина, за ким је Међународни кривични суд у Хагу издао налог за хапшење, објаснио је да је одлука о новим члановима донета према тежини, ауторитету и положају кандидата на међународној сцени.

Алтернатива Западу

БРИКС је широко схваћен као алтернатива доминацији Запада и светској агенди коју уређују земље Г7. Потреба за овом политичком организацијом јавила се као одговор на унилатералне потезе Вашингтона у свету, а посебно након америчке инвазије Ирака 2003. године. Бразил, Русија, Кина и Индија, а од 2010. и Јужна Африка, ујединиле су се у неформални блок који по бројности популације коју заступа представља најзначајнију скупину на планети.

БРИКС није међународна организација, нема стална тела, већ се њене чланице окупљају на годишњем самиту. Савез је до сада оформио само једну заједничку институцију – Нову развојну банку – која је основана 2015. са седиштем у Шангају, као противтежа ММФ-у и превласти долара, нарочито када је реч о одобравању кредита у локалним валутама. И она, међутим, у великој мери зависи од финансирања у доларима које одобравају америчке институције. Од почетка рата у Украјини ове институције су уздржане јер Русија у овој развојној банци учествује са 19 одсто капитала.

Политичка и економска разноликост чланица БРИКС-а које не деле заједничко тржиште нити заједничке стандарде за производњу, не иде у прилог чвршћој унутрашњој организацији. Ова организација не представља кохерентни блок, као што то није случај ни са „глобалним Југом” – како се називају земље ван западног блока. Зато је питање шта се добија проширењем.

Cost-benfit

Јужноафрички председник Сирил Рамафоза је нагласио економску корист. Економска размена би могла да доживи замах захваљујући могућностима за инвестирање Емирата и Саудијске Арабије, која је издала уздржано саопштење да ће проучити шта њено учешће у овој организацији подразумева.

Домете политичког утицаја није лако предвидети. Једни, као Бранко Милановић, овај политички клуб пореде са несврстанима, покретом који је требало да представља „трећи пут” у односу на амерички и совјетски блок, иако је главна оријентација БРИКС-а да ограничи доминацију Запада на светском тржишту и реформише глобални мултилатерални систем.

Када западне земље попут Француске говоре о потреби реформе међународних институција, земље „глобалног Југа” траже да у томе учествују равноправно, а не да развијене земље наставе да им намећу правила. Ширење БРИКС-а оснажује утисак „Запада против остатка света” („West against the rest”).

Други уносе нијансе у ову идеолошку компоненту коју приписују Кини и Русији. Они сматрају да Пекинг и Москва усмеравају БРИКС ка антизападној коалицији која служи њиховим интересима, док је за Индију и афричке земље то инструмент за сарадњу земаља у развоју. Њих пре свега интересује економска, а мање идеолошка компонента, и не желе да буду увучени у нови хладноратовски судар два дива – Кине и САД.

Индија жели да се афирмише као нови лидер „глобалног Jуга”, што је ставља у ривалски однос са Пекингом. Њу Делхи није био заговорник проширења БРИКС-а, плашећи се да би од тога могла да има корист пре свега Кина. То је узрок његовог стратешког заокрета ка Вашингтону – који у Индији види потенцијално најважнијег савезника против Пекинга у сузбијању кинеских амбиција у индопацифичком региону.

Глобални Југ

Бразил је такође био уздржан када је реч о проширењу БРИКС-а, јер се плаши губитка утицаја и већих тензија између Кине и Индије које би могле да доведу у питање опстанак организације. Бразилски председник Лула да Силва, који је увек стављао БРИКС у центар своје спољне политике, са циљем да промовише мултилатерализам и ослобађање од долара, поставио је своју блиску сарадницу и бившу бразилску председницу Дилму Русеф на чело Нове развојне банке.

Русија, чија позиција је ослабљена ратом у Украјини, залагала се за ширење БРИКС-а, што је начин да избегне међународну изолацију и да ради на учвршћивању блока земаља које су брана  амбицијама Запада.

„Запад узалуд покушава да задржи хегемонију”, изјавио је руски министар спољних послова Сергеј Лавров у Јоханесбургу, док „Русија ради на успостављању правичнијег мултиполарног светског поретка”. Путинова промоција „новог мултиполарног светског поретка” наилази на одобравање у великом броју јужноамеричких земаља, у којима је мешање САД снажно још од краја 19. века. За владе које нису зависне од Вашингтона – Русија је брана за његове хегемонистичке претензије.

Председник Аргентине, Алберто Фернандез, перониста са левог центра, изјавио је у Москви 3. фебруара 2022, уочи напада Русије на Украјину о коме није ништа знао, да би Аргентина могла да буде капија за улазак Русије у Јужну Америку. По избијању рата у Украјини један број земаља „глобалног Југа” је одбио да прихвати западну реторику о узроцима сукоба и да се укључи у ратне напоре Запада.

На рат у Украјини и учешће Запада, који је усмерио огромна војна и економска средства Кијеву, у јужној хемисфери се гледа као на још један пример борбе за превласт у свету која штети њиховим интересима. Кина и Русија подстичу овај отпор западној политици због неправичног третмана светских сукоба који се продубио са америчким инвазијама на Ирак и Авганистан.

Техеран и Ријад

Међу земљама које су ушле у БРИКС, највеће изненађење су Иран и Саудијска Арабија – љути противници. До пре неколико година било је незамисливо да заједно буду примљене у неку међународну организацију, али односе на међународној сцени данас карактерише престројавање у зависности од интереса који се мењају. Ријад и Техеран су се међусобно приближили захваљујући посредовању Пекинга, а улазак у БРИКС је нека врста награде.

Саудијска Арабија, дугогодишњи савезник САД на Блиском истоку, показала је да није више заинтересована да одржава посебне односе са Вашингтоном, који су последњих година у кризи. За Техеран је улазак у БРИКС начин да смањи међународну изолацију коју трпи због западних санкција.

Међу кандидатима који нису примљени у чланство је и Индонезија, највећа муслиманска земља на свету, вероватно зато што је Џакарта сувише блиска са САД, али и Алжир, иако је председник Абделмаџид Тебун учинио све да буду примљени, укључујући и потписивање уговора о наоружању са Русијом.

Уместо Алжира примљен је богатији и многољуднији Египат, али и сиромашна Етиопија, која се удаљила од Запада и развија снажне економске везе са Кином, а све више и са Индијом. Адис Абеба је домаћин Афричке уније и има важну улогу у дипломатским активностима континента, због чега је називају дипломатском престоницом Африке.

Амерички савезници

Самит БРИКС-а је одржан само неколико дана након самита САД, Јапана и Јужне Кореје у Кемп Дејвиду, што је био још један догађај који је проглашен историјским. Џо Бајден је позвао два азијска лидера у резиденцију америчког председника у којој је 1978. године потписан споразум о миру између Израела и Египта.

Као што Картеру није било лако да споји Бегина и Садата, тако је и Бајдену, који жели да се представи као миротворац, био изазов да уједини јапанског премијера Фумија Кишиду и јужнокорејског председника Јун Сук Јела. Две земље још нису решиле спорове које сежу до Другог светског рата – Јужна Кореја сматра да јој Јапан дугује званично извињење и ратну одштету због злодела које су јапански војници починили у време окупације корејског полуострва, између 1910. и 1945, док Јапан сматра да су већ довољно урадили тиме што су признали одговорност за оно што је јапанска војска учинила у овом периоду.

Разлог зашто су се ипак срели у резиденцији америчког председника је Кина – чији економски и политички утицај Вашингтон покушава да сузбије у савезу са азијским партнерима који са Кином деле дугу историју сукоба. Кина жели да контролише нови пут свиле којим испоручује огромне количине своје робе свету, а САД желе да је у томе спрече – што је кључ за разумевање њиховог сукоба и новог престројавање снага у свету.

Џо Бајден, један од последњих активних протагониста Хладног рата, ослања се на америчке традиционалне савезнике из времена сукоба са Совјетским Савезом – Европу, Турску, Јапан и Јужну Кореју – што је политика на којој САД данас заснивају свој утицај у свету. Донедавно је то био и Блиски исток – који се сада окреће другом табору, оном који заступа БРИКС.

Управо завршени самит ове организације указује да ће свет да се мења са или без Запада. То се пре свега односи на залазак западне хегемоније на светским тржиштима, али у мањој мери и на нови политички поредак у коме реч Запада неће више бити схваћена као команда.