Владимир Димитријевић

НИ МОЛИТВЕ, НИ ДОБРИХ ПОМИСЛИ

Данашњи човек не зна куда ће од брзине. Брзина га слама и разара до сржи у костима.

Велики наш песник, Новица Тадић, о томе је писао:“Савремени узнемирени човек нема времена ни за молитву и добре помисли, а како би тек имао за поезију. Он, јутром, прелази улицу, жури, трчи на посао и са посла, хука га носи и испуњава. Брзина и бука – само то, по цео дан. А код куће га, навече, чека змајевита жена, сваке злобе барјактар. Жена или празнина. А сутрадан, опет исто. Нема починка веселнику, јер жури у Европу. Жури у Европу, у Европу, а већ га је стигла Америка. Још му треба поезија па да пресвисне.“

У брзини у којој смо не може се живети – од ње се умире. Срце пресвисне јер се грчи на неподношљивим фреквенцијама. Зато се треба смирити – пред Богом, и у својој души.

КАКО СЕ СМИРИТИ

О томе како се смирити у разговору са једним монахом разговарао је својевремено руски духовни писац Николај Бољшаков, и у својој књизи „На висинама духа“ тај разговор објавио:“ Провео сам неколико недеља 1951. године у Коневици, на далеком Северу, живећи као пустињак у колиби у шуми. Био је крај јула. Дани топли и сунчани. Шуме и језера, језера и шуме. Манастирчић мали, братија малобројна и у годинама. Било је међу монасима високо духовних људи. Од свих најбоље памтим оца Доротеја. Једном сам га упитао:
– Како достићи духовни мир?
– Треба се умирити – одговори отац Доротеј,
смешећи се.
– Шта значи „умирити се“? – поново сам питао.
– Ево шта. Када сам био млади послушник на Валааму, мој старац, коме сам служио, једном ми рече: „Димитрије, тешко ће ти бити да се умириш. Веселе си и живахне нарави. А ако се не умириш, нећеш достићи чисту молитву, и монаштво ти неће много користити.“ Онда сам га питао, као што ти мене сад питаш: „Шта значи умирити се?“ Старац ми одговори: „То је врло просто. Сад је лето, а ти, ето, чекаш јесен, када ће бити мање посла у пољу.“ – „Тачно, оче…“ – „А кад дође јесен, чекаћеш зиму, па Божић, а кад дођу, чекаћеш пролеће, па Пасху, светло Христово Васкрсење?“ – „Истина је, оче.“ – „Сад си послушник, а чекаш кад ћеш бити расофор?“ – „Да, оче.“ – „Па онда и мантију, па јеромонаштво. То значи да се ниси умирио. А кад ти буде свеједно: пролеће или јесен, лето или зима, Божић или Васкрс, да ли си послушник или великосхимник, и када почнеш да живиш данашњим даном, јер ‘доста је дану зла својега’ (Мт 6,34), нећеш више размишљати и ишчекивати, већ ћеш се у потпуности предати вољи Божијој – и тек тада ћеш се умирити.“ Прошле су многе године, примио сам мантију, добио јеромонаштво и све сам нешто очекивао. Поставише ме за кувара. Није ми се хтело, али сам морао да се покорим. А кад су ме овамо преместили, дошао сам весело, а други су плакали. Све је по вољи Божијој. Ако ћеш
примати вољу Божију благонаклоно и с љубављу, а не своје хирове чекати – тада ћеш се умирити. Али вама је то још далеко, Сергеју Николајевичу. Још увек „своје тражите“. Без умирења нема чисте молитве!“

А без молитве нема разговора са Богом. А без разговора са Богом нема смирења у души. И то је оно што нас омета да будемо људи каквима нас је Христос замислио. У доба вештачке интелигенције и све плиће памети, о томе заиста вреди говорити.

Извор: Правда.рс