Британски амбасадор, геноцид и Сребреница: Колико је милиона људи убило Уједињено Краљевство?

Недавно је британски амбасадор у Београду Едвард Фергусон дао интервју листу „Политика“, у коме се осврнуо на питање такозваног геноцида у Сребреници, које већ дуго оптерећује односе Београда и Лондона. Подсетимо да је 2015. године управо Британија у СБ УН предложила резолуцију којом се Срби осуђују за геноцид, али је њено усвајање спречила Русија улажући вето.

У интервјуу амбасадор дословце тврди: „Британија се не игра политике када је у питању Сребреница. Компетентни међународни судови су оно што се десило у Сребреници оквалификовали као геноцид.“

Намера Британије је, каже амбасадор, „да научимо лекције како се то никада не би поновило“. Томе је додао: „Сврха ове резолуције је да се спознајом прошлости и успостављањем међународног дана сећања на тај догађај, и промишљањем, суштински крене напред.“

Па, кренимо редом. Оставимо овде по страни питање „геноцида“ у Сребреници. У британској историји постоје многи догађаји који се без имало сумње могу оквалификовати као геноцид. Нажалост, не сећамо се да је Британија осудила саму себе због тога геноцида, да се покајала, или да је „спознала (своју) прошлост, како би могла да крене напред.“

Такође, Британија није упутила ниједну реч извињења овим народима. „Британија не треба да се стиди своје колонијалне прошлости“, то је рефрен који често и данас понављају јавне личности и медији. Нема ни молби за опрост грехова, или, можда хришћанског кајања.

Није да је тих злочина било мало, или да су се догодили случајно. Ови покољи су се одвијали на кључним местима земаљске кугле, од Америке, Индије, Кине и Африке, преко Аустралије, Индонезије, Малезије, све до Пакистана, Авганистана и Ирака. О тим злочинима се мало говори, а неки су сасвим потиснути или заборављени.

Најстрашнији геноцид у модерној историји

У Северној Америци прве енглеске колоније су основане раних 1600-их. Британски геноцид над индијанским становништвом потрајаће наредна четири века.

„Резултате“ британског геноцида бриљантно описује професор етничких студија са Универзитета Колорадо Вард Черчил: „Током четири века, од 1492, када је Кристифор Колумбо крочио у ʼНови светʼ, све до 1892, када је Биро за пописе закључио да је мање од 250.000 Индијанаца преживело у САД, индијанска популација, за коју се процењује да је износила 125 милиона, смањена је за преко 90 одсто.“

Индијанци су убијани на ингениозне начине, у којима није тешко препознати садизам. „Убијани су секиром или мачем, живи су спаљивани, растрзали су их коњи, ловљени су ради забаве, бацани су псима, убијани ватреним оружјем, пребијани, пробадани, скалпирани, вешани за куке за месо, бацани са бродова, радећи до смрти као робови, намерно изгладњивани, смрзнути на неком од многобројних присилних маршева, у затворима и у непознатом броју случајева намерно заражени епидемијским болестима.“

Ево како је изгледао тај геноцид у пракси. Овај опис злочина, који се догодио над становницима једног индијанског села у Масачусетсу, дугујемо Енглезу Вилијаму Бредфорду: „Индијанци који су избегли пушчану ватру поклани су мачевима; неки су раскомадани на комадиће, други су безглаво бежали, а веома мало их се спасло. Тада су их убили око четири стотине. Језиво је било гледати како их пеку на ватри и потоке крви, ужасан је био смрад од тога, али победа је била слатка жртва за коју смо захваљивали Богу, који нам је омогућио да победимо непријатеље својим рукама и дао нам брзу победу.“

Пред тим злочинима геноциди, попут оних почињених у Аустралији и на Новом Зеланду, изгледају готово безначајно или занемариво. Од раног 18. века у Аустралији је живело око 300.000 староседелаца. Након сукоба са колонистима, убијања, лова на људе и заразних болести, које су ширили Британци, почетком 20. века преостало их је једва 45.000.

Ни Нови Зеланд није био боље среће. На Новом Зеланду је живело око 100.000 Маора, када је острво 1769. године открио Џејмс Кук. Међутим, током 19. века, популација нагло опада, изложена истребљењу. Технологија је иста као и у Северној Америци или Аутралији. Године 1896. становништво је достигло најнижу цифру од око 42.000.

Странка Маора са Новог Зеланда недавно је затражила „развод“ од британске круне. Позив је упућен на 182. годишњицу потписивања Ваитанги споразума или „Те Тирити о Ваитанги“, односно основног правног документа Новог Зеланда, којим су Маори „препустили“ суверенитет над острвом Британцима, известио је недавно британски лист „Гардијан“.
Кинески век понижења

Британци су починили и беспримерне злочине у Индији, која је имала исту несрећу: да постане енглеска колонија.

Познат је случај глади у Индији, који се десио у Бенгалу 1943, под британском управом. Око три милиона људи умрло је од глади и болести у тој индијској провинцији. Напоменимо да глад у Бенгалу није последица неке природне катастрофе. Британски премијер Черчил је забранио извоз хране у Индију. Лист „Индипендент“ наводи да је под влашћу империје у Индији за један век од глади умрло између 12 и 29 милиона људи.

Овоме треба додати и случајеве као што је Покољ у Амритсару, који се десио 1919. или покољ у Јалијанвала Баги из исте године, када су британски војници, по наредби пуковника Реџиналда Дyера, пуцали на ненаоружане индијске демонстранте у покрајини Пенџаб. За мање од десет минута побијено је око 1.000 људи, али то је само кап у мору, јер не постоји прецизна евиденција о жртвама британских злочина у Индији. Напротив, злочинци се у Британији и данас славе. Дом лордова и део британске јавности су због овог масакра наредбодавца пуковника Дyера прогласили за хероја.

Читава Кина никад није била колонија, али се у 19. веку нашла у полуколонијалном статусу. Кинези нису само жртве покушаја британских колонијалних освајања, већ и Опијумских ратова, које је Британска империја водила како би слободно диловала дрогу.

Овоме треба додати и жртве глади и сиромаштва. Кинези су овај век упамтили као „век понижења“. Веома је тешко доћи до макар приближних процена о кинеским жртвама, али нема сумње да стварне бројке износе на милионе људи.
Британија, светски шампион у геноциду

Британци су се иживљавали и над „црном Африком“. Како је недавно приметила портпаролка руског Министарства спољних послова: „Енглези су из Африке одвели око 13 милиона људи као робове. Број убијених је три до четири пута већи, а укупан број жртава је достигао 50 до 53 милиона.“

Британци у Африци нису штедели ни бело становништво, попут Бура, потомака холандских насељеника на југу Африке. На пример, у Другом бурском рату, они су држали 107.000 заробљених Бура у некој врсти конц-логора. Помрло их је више од 30.000. Напоменимо да жртве међу црним становништвом нису убројане међу страдале.

„Велика Британија је светски рекордер у геноциду“, закључила је недавно портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова.

Ево још једне интересантне чињенице, коју је изнела Захарова: „Према документима који су отркивени у Националној архиви Британије, енглеске власти су у пролеће 1920. године користиле хемијско оружје како би угушиле устанак Арапа у Месопотамији (данашња територија Ирака).“