Лепо нас је немачки амбасадор у Србији Андреас Цобел упозоравао још 2007. док су се наши западни пријатељи спремали да Косово и Метохију уклоне из састава Србије: Ако се томе будемо супротстављали, најавио је, проблеми ће настати и у Војводини.
Постоји могућност да покојни амбасадор није био видовит, него је добро знао о чему говори. Па је рекао и нешто више него што је желео да се чује у широј јавности јер је мислио да је међу дискретним пријатељима на састанку у Европском покрету у Србији. Те је после морао да се „изричито“ извињава „због изјава из којих је произашло да немам разумевања за земљу домаћина“, како је рекао на конференцији за штампу, али то сад нема везе јер ионако ону своју видовиту претњу није оповргао.
Тек, уклањању Косова и Метохије из Србије и даље се како-тако супротстављамо; мање него што бисмо желели али више него што би да нам допусте. Па зато сад Аљбин Курти Србима на северу Косова укида и ћирилицу, да их направи странцима у сопственој земљи. Немају Срби право да буду Срби.
Разуме се, амбасада Немачке на самозваном Косову, у складу с визијом свог колеге Андреаса Цобела, пропустила је прилику да се о овом проблему изјасни, на пример, негодовањем. Уосталом, реч је о проблему за Србе, и кога је, онда, брига за то. Као и у погледу било којег другог проблема за Србе, напросто, баш је тако и предвиђено да им буде кад већ тврдоглаво инсистирају да постоје.
Пуком игром случаја или у складу с оним предлогом Андреаса Цобела, њихову неусклађеност с плановима да их не буде, почев од Косова, Србима сад почињу да наплаћују и у Војводини.
Иако су – или: упркос томе што су – на децембарским изборима грађани северне српске покрајине демократски исказали своју вољу тако што су отворени аутономаши добили испод 30.000 гласова од више од 1.600.000 уписаних бирача, проблем Војводине почео је да се помаља изненада и прилично интензивно.
Оно што је почело протестом због изградње цркве – наиме, како се на ливади на којој је пре двадесет година била „Жута кућа“ грађанског активизма усуђују да граде цркву за жртве новосадске рације – настављено је нападом на свештеника Српске православне цркве.
О томе су, у складу с оним подстицајем немачке амбасаде у Приштини да не обраћају пажњу на такве случајеве, надлежни заштитници људских права пропустили да се изјасне; као да није њихова Србија против баш сваког насиља. Истини за вољу, јесте остало забележено да је неки члан месне заједнице Лиман осудио „наводни напад“ на свештеника, и то тако што је оптужио Српску православну цркву да покушава да подели грађане по верској основи – тиме што подиже српску православну цркву.
Да би затим с једног скупа у Дубровнику председница Независног друштва новинара Војводине Ана Лалић на исту тему приметила да у Војводини „буквално сваки дан, свакодневно доживљавамо извесно досрбљавање“, а константно су, каже, на мети тог досрбљавања „тако што нам ничу цркве буквално као трафике у сваком кварту. И то наравно оне цркве византијског облика како већ доликује правом православљу… Ми се будимо ујутру и не знате где ћете цркву затећи.“
Али није ствар само у истанчаном естетском критеријуму и незадовољству архитектонским стилом, како би могло да се помисли, него се у истом даху Србима замера и на „брату Путину“ уз констатацију да је „српски национализам екстензија руског империјализма“.
И стога, открила је у духу Андреаса Цобела председница Независног друштва новинара Војводине, чија новинарска достигнућа никад нису уочена колико њени друштвено-активистички подвизи, „ми се у Војводини покушавамо изборити за нацију у настајању, а то је војвођанска нација јер мислим да је то једина ствар која нас може спасити од тог галопа србијанског национализма и константних покушаја да се Војводина посрби“.
Па је у том контексту још навела и „политичке мигранте из Републике Српске“, у чему је садржана и извесна количина нехотичне ироније будући да је управо оданде у Војводину доспео њен колега-програмски директор Независног друштва новинара Војводине Динко Грухоњић. Који је на истом дубровачком скупу прошле године рекао да је другима лако а он долази из Војводине која је, ето, „ни крива ни дужна једина остала са Србијом“. А и за њега лажно тврде да се зове Сабахудин иако, каже, „ја имам једно лепо име – Динко, као Динко Шакић“, командант логора Јасеновац. Па су се том дражесном случају слатко насмејали и он и публика; био је 1. април па су се ваљда само зезали.
Али, настрану шалу на страну: ако не може црква жртвама новосадске рације који су убијени зато што су били Срби а не Војвођани, нормално да може шала са заповедником Јасеновца јер су и тамо углавном убијани неки Срби који нису на време схватили да то не сме да се буде.
И још је истом приликом Динко који није Шакић него Грухоњић напоменуо да је деведесетих година Војводина доживела демографску катастрофу; иначе, тих се година овај житељ Републике Српске преселио у северну српску покрајину, па је и то можда допринело поменутом демографском ефекту. И још је приметио да је „Војводина у ствари кусур Србији за Косово“ и да је сходно томе „потпуно србизована у сваком смислу те речи, па чак и до те мере да им смета нешто што је традиција српског православља, а то је православни барок који је карактеристичан баш за те аустроугарске крајеве у којима су живели Срби, тако да свака нова црква, а зидају се богами хиперпродукцијом, изграђена је у византијско-рашком стилу“ – не ваљају, дакле, Срби ни сами себи, па како ће било коме другом – и „то је, дакле, класично запишавање територије“, закључио је Динко Грухоњић у маниру експерта за архитектонске стилове у српском црквеном градитељству каквих у Независном друштву новинара Војводине очигледно не мањка.
Због свих оних речи и увреда које су изговорили Ана Лалић и Динко Грухоњић добили су увреде и претње које овом приликом, нормално, осуђујемо. Тим пре што сви они нису осудили напад, и то не само вербални, на свештеника Српске православне цркве на територији за коју су се прогласили надлежним. И, штавише, са позиција у Независном друштву новинара Војводине и сами са осмехом саучествују у изливима мржње која је заштићена као слобода говора. У случајевима који се не односе на Србе, наравно.
И Немачка финансира Независно друштво новинара Војводине, што нас враћа на оно пророчанство амбасадора Андреаса Цобела. Зашто се сад оживљава војвођанско питање као зомби пораженог аутономаштва? И да ли се баш на овај начин оживљава, увредама и говором мржње према српском народу и његовој цркви, управо да би се изговореним увредама и изливима мржње изазвала реакција у виду поменутих увреда и претњи? С потенцијалом да све то постане и крупнији случај који ће ситуацију у нашој земљи учинити нестабилнијом него што већ јесте.
Док то исто, истовремено с овим што се догађа око северне српске покрајине, из јужне српске покрајине чини Аљбин Курти. Уз подршку истих оних који су Цобелу (у)казали да је само мало стрпљења потребно да би се видело како је све то што нам раде повезано. А тек ћемо да видимо и чему служе неиспуњиви захтеви за београдске изборе, и да ли ће њихово неиспуњавање послужити као изговор за производњу новог хаоса…
Живимо у свету који је нестабилан. И ако је ишта јасно, мора да буде јасно да је стабилност у таквим околностима неопходна за преживљавање. Руси то најбоље знају, и зато на изборима ових дана, за кога год да гласају, бирају стабилност. Каква је апсолутно неопходна и нама. А то поред осталог значи и да не наседамо на замке које нам постављају сви они што нам замерају на „брату Путину“.