Бранко Жујовић: Како је Рио Тинто постао „кинеска” компанија

„Прсти Си Ђинпинга су око Јадра”, „Велика кинеска сена над пројектом Рио Тинта у Србији”, „Кинези највећи акционари Рио Тинта“, „Има репутацију западњачке компаније: Чији је заправо Рио Тинто?”…

Неко ко је протеклих недеља читао само извештаје прозападних медија у Србији и на Балкану, лако је могао да закључи да Рио Тинто није британско-аустралијска, већ, притајено, кинеска компанија и да се Кинези, маскирани у поменуту компанију, спремају да отворе рудник литијума у Јадру.

Повод за овакве наслове је чињеница да Кинеска алуминијумска корпорација у поменутој рударској компанији има удео од око 13 одсто и да је, појединачно, њен највећи акционар, али се прескаче ноторна чињеница да од 14 чланова Борда директора компаније Рио Тинто, почевши од председника Доминика Бартона до последњег Бена Вајата, нема ниједног кинеског имена или макар азијског лица.

Уколико завиримо у Извршни комитет компаније, који броји једанаест чланова, затећи ћемо само једну азијску личност. То је Болд Баатар, задужен за пројекте експлоатације бакра, али он не долази из Кине, него из Монголије.

Да ли је Кина заиста заинтересована за Јадар?
„Чист оксиморон“

Разлога за присуство Кинеске алуминијумске компаније у Рио Тинту има више, али међу њима није нови пројекат какав је „Јадар”, чија реализација, посматрано са логичког становишта, уопште није у стратегијском интересу Кине, већ је то, пре свега, планетарни обим сарадње који Кина већ деценијама код куће остварује са Рио Тинтом.

Хитно отварање рудника литијума код Лознице је искључиво интерес посрнуле немачке аутомобилске индустрије, односно Европске уније, која литијумске и друге технолошке компоненте сада увози из Кине и тај тренд жели да преокрене у своју корист, нарочито након што је у последње време суочена са импресивним растом производње и продаје кинеских електричних возила.

Када кажу како ће Кина, маскирана у Рио Тинто, у ствари, рударити јадарит код Лознице, прозападни медији нам подваљују чист оксиморон: Кини уопште није у интересу да престане да извози литијумске и друге технолошке компоненте у Европску унију (читај: Немачку).

Друга је ствар што Кина никада неће разнети конкурентски гасовод или организовати преврат у земљи која се спрема да отвори рудник намењен искључиво њеним конкурентима на глобалном тржишту, у овом случају опоравку немачке аутомобилске индустрије из класичног тржишног нокдауна.

Сам немачки канцелар Олаф Шолц у Београду је недавно децидно саопштио, без имало околишања, да ће Меморандум о разумевању о стратешком партнерству Србије и ЕУ о одрживим сировинама, ланцима производње батерија и електричним возилима, што је формални оквир за отварање рудника литијума, допринети смањењу зависности Европе од других земаља (читај: Кине) у области одрживих сировина, односно у овом случају литијума.

„То је важан европски пројекат који ће допринети да Европа остане суверена у свету који се мења, да не буде зависна од других. Морамо смањити нашу зависност, морамо имати отпорну структуру у ланцима снабдевања”, рекао је Шолц на конференцији за новинаре у Београду.

У ком универзуму, осим у свету медијских манипулација и подвала, било која велика сила, па била то и Кина, свесно пуца у своју економску и тиме политичку ногу?

Уколико знамо да би, судећи према најавама званичника, литијум из Јадра требало да подмири огромну већину немачких, односно европских потреба за тим металом током наредних петнаестак до двадесет година, испада да Кина, због тринаест одсто учешћа једне једине своје компаније у власничкој структури Рио Тинта, жели да жртвује целокупан сопствени извоз литијум-јонских батерија у Немачку и Европску унију, који је лане забележио рекордну вредност од 23,3 милијарде долара, плус преко 10 милијарди, односно према Атлантском савету 14,5 милијарди долара, вредан извоз електричних возила.
Кинески удео

Зашто Кинеска алуминијумска компанија има удео у Рио Тинту? Најзначајнији разлог за кинески удео у Рио Тинту, при чему подаци, према различитим изворима, варирају од 11 до 14 посто, јесте значај који незасито кинеско тржиште има за Рио Тинто, односно интерес Кине да код куће обезбеди основне услове за сопствени економски развој, односно раст. Према врло прецизним подацима из годишњег извештаја Рио Тинта, компанија је лане 59,6 одсто свих својих прихода остварила у Кини.

Поређења ради, друго по величини тржиште Рио Тинта прошле године биле су САД са 13,9 одсто удела у приходу компаније, а треће читава Азија, без Кине и Јапана, са 7,2 одсто. Следе Јапан са 6,9 и Европа без Велике Британије са 5,3 одсто.

Говоримо о рударском колосу са 57 хиљада запослених који копа у 35 земаља и остварује годишњу нето добит од десетак до дванаест милијарди долара и у свом званичном извештају не пропушта да напомене да је поменутих 59,6 одсто прихода остварио у Кини заједно са острвом Тајван.

Колико је Кина на сопственом тржишту повезана са Рио Тинтом, можда најбоље сведочи чињеница да је 19. јула ове године обележена, чак прослављена, испорука четврте милијарде тона руде гвожђа из Пилбарa у западној Аустралији у Кину. Товар руде је из луке Дампиjер у Аустралији испоручен групацији „Чајна Баову стил”, највећем светском произвођачу челика.

Рио Тинто и „Чајна Баову” послују 51 годину. Током више од пола века, Кина је постала највећи купац Рио Тинта са око 250 милиона тона руде гвожђа годишње. Четири милијарде тона гвожђа, колико је Рио Тинто до сада испоручио Кини из свог рудника у Аустралији, довољно је за производњу челика од ког може да се направи 45.000 великих мостова или више од 23.000 стадиона какав је „Птичје гнездо“ у Пекингу.

Када се Рио Тинто удруживао са Кином, чинио је то транспарентно, а не тајно. На пример, Рио Тинто је 1987. године са Кином формирао заједничко предузећа „Чанар” (Channar). То заједничко предузеће на западу Аустралије је поставило темеље за многе заједничке пројекте Рио Тинта, Кине и Аустралије који су у том делу света уследили касније.
Стратегијске везе

„Вестерн ренџ“ је најновији рудник у Аустралији који ће бити отворен у сарадњи Рио Тинта и „Чајна Баову” групације. Рудник би требало да почне да ради следеће године и имаће годишњи производни капацитет од 25 милиона тона руде гвожђа. Сам извршни директор Рио Тинта Сајмон Трот рекао је да је Кина кључни партнер Рио Тинта у области аустралијског рударства током више од пет деценија.

„Снажна потражња Кине за висококвалитетним минералима као што је руда гвожђа створила је значајне могућности за улагања и трговину између две земље. Сваки пут када посетим Кину и видим небодере, брзу железницу и сву инфраструктуру која је помогла да се побољша живот 1,4 милијарде људи, чини ме поносним што мислим да већина онога што видим садржи челик који је направљен од руда гвожђа Рио Тинта”, рекао је 19. јула Сајмон Трот.

Из предоченог је лако закључити да Кину са Рио Тинтом, у самој Кини, односно Аустралији, јер је Рио Тинто британско-аустралијска компанија, повезују стратегијске везе које се односе на развој целокупне кинеске економије и следствено томе на добит Рио Тинта на кинеском тржишту, а не један једини, обимом релативно мали, рударски пројекат.

Са друге стране, у Србији је данас, посматрано из угла интереса прозападних политичких снага и прозападних невладиних организација, у политичком смислу опортуно бити противник отварања рудника литијума у Јадру, имајући у виду ригорозан став јавности и рањивост српске владе по том питању.

Најгоре што Србији може да се догоди није рудник литијума код Лознице сам по себи у еколошком смислу, већ могућност да до тог истог рудника свеједно дођемо, али након што прозападни политички паразитоиди поново преузму протесте грађана, каналишу их према својим агендама и интересима, употребе их и потроше за своје, а не народне и еколошке циљеве.

Први корак тог политичког „осмог путника“ је неистина која се интензивно пласира последњих недеља да рудник код Лознице отварају Кинези. То је врло конкретан пример манипулације јавним мњењем и пример како пројекат „Јадар“ може да буде злоупотребљен у једној по свему геополитичкој игри.

Сетимо се како су исте те политичке снаге, крајем деведесетих година, тврдиле да ће питање Косова и Метохије самом сменом режима у Београду постати демократско и да ће, самим тим, бити обесмишљена тежња тамошњих Албанаца да јужну покрајину отцепе од Србије, јер ћемо се сви заједно наћи на европском путу. Напросто, политички није било опортуно уочи избора бити за независност Албанаца на Косову и Метохији, па је требало прибећи геополитичкој мимикрији.

Само коју годину касније, проглашење независности у Приштини за њих је, преко ноћи, од „демократског питања” постало „неминовност” и „логична последица злочиначке политике Београда”.
Сетимо се Косова

Нешто слично могло би да се средњорочно догоди и са рудником литијума код Лознице. Рудник би у почетку заиста могао да буде третиран као прворазредно демократско питање, али би, након остварења политичких циљева прозападних центара моћи, лако могао да постане „неминовност” која нема алтернативу.

Протест у Смедереву, заказан за 5. август против Рио Тинта, већ укључује протест и против будуће кинеске рафинерије која нема никакве везе са Рио Тинтом и која тек треба да буде изграђена у том граду, а да, притом, нико још увек ни не зна коју ће технологију будућа рафинерија користити и да ли ће заиста бити тежак загађивач.

Нико не идеализује пословање кинеских компанија, нигде па ни у Србији. То су компаније као сваке друге, али критика њиховог рада треба да буде доследно аргументована, а не политички селективна, односно потезана само онда када се то прозападним центрима моћи исплати и када им одговара.

Идеја да се Рио Тинто у јавности, делимично или у целости, прикаже као кинеска компанија јесте озбиљна медијска операција спиновања српског јавног мњења. Она долази од политичких снага које нису против самог рудника, већ би да из текућег општег незадовољства грађана екстрахују политичку енергију и подршку, након чега ће рудник у Јадру, свеједно, овога пута као „неминовност“ којој не можемо да се супротставимо, стећи право грађанства, баш као и самопроглашена државност на подручју Косова и Метохије.