Бранко Жујовић: Кад ЦИА инвестира у инфраструктуру демократије

Све је почело јуна 1982. године, чувеним вестминстерским обраћањем Роналда Регана:

„Циљ који предлажем је прилично једноставан: неговати инфраструктуру демократије – систем слободне штампе, синдиката, политичких партија, универзитета – који омогућава људима да изаберу свој пут, да развијају сопствену културу, да помире своје сопствене разлике мирним путем…“

Непуне две године након ових заводљивих речи тадашњег америчког председника, упућених члановима британског парламента, основана је Национална задужбина за демократију (НЕД).

Задатак нове „задужбине“, коју је основао Карл Гершман, бивши припадник Социјалистичке партије САД, био је да светом дистрибуира инвестиције у изградњу демократске инфраструктуре из Регановог говора, али пројектоване искључиво према геополитичким интересима САД.

Овај концепт геополитичког деловања и утицаја значењску супстанцу именице демократија значајно ће изменити. Демократија ће, током времена ка 21. столећу, све више подразумевати спровођење америчких интереса под плаштом угрожених грађанских слобода и нарушених мањинских права, него аутентичне политичке воље домицилног народа.

Нова „задужбина“ додатно је учврстила двопартијски систем у САД. Окупила је на једном месту национална руководства америчких републиканаца и демократа, удружујући их са светом бизниса који је основао властите фондације за финансирање политичке пешадије САД у иностранству.
Реганова доктрина

Оснивање НЕД-а било је увод у такозвану „Реганову доктрину“ у спољној политици САД. Реганова доктрина је осамдесетих година прошлог века сменила доктрину „обуздавања СССР-а“, заостале још из времена Труманове администрације.

„Морамо стајати уз све наше демократске савезнике. И не смемо сломити веру са онима који ризикују свој живот — на сваком континенту, од Авганистана до Никарагве — да би пркосили агресији коју подржава Совјетски Савез и обезбедили права која су наша од рођења…“

Реганова доктрина заснована је била на стратегији „повратка“ Џона Фостера Далса, према којој САД треба активно да потискују утицај Русије, али се од поменуте стратегије разликовала по томе што се Реган ослањао на отворену подршку онима који су се борили против руске, односно совјетске доминације, посебно у земљама у развоју.

„Сједињене Америчке Државе морају поново да изграде кредибилитет своје посвећености да се одупру совјетском задирању у интересе САД и интересе њених савезника и пријатеља, и да ефикасно подрже оне државе трећег света које су спремне да се одупру совјетским притисцима или се супротставе совјетским иницијативама које су непријатељске према САД, или су посебне мете совјетске политике“, истицао је Реган.

У том циљу, његова администрација је, како сама америчка влада истиче на свом сајту, усредсредила велики део своје енергије на подршку прокси армијама како би ове смањиле совјетски утицај.
Никарагва као почетак деловања НЕД-а

Међу најупечатљивијим примерима примене Реганове доктрине, САД су у Никарагви биле спонзор контраша који су оружјем покушавали да приморају левичарску сандинистичку владу да оде с власти. У Авганистану, САД су пружале материјалну подршку муџахединима, помажући им у борби против СССР-а.

Националној задужбини за демократију није припало да испоручује наоружање тадашњим „контрашима“ у Никарагви, или да у сарадњи са Паблом Ескобаром и медељинским кланом продаје крек по црначким четвртима Лос Анђелеса, како би обезбедила новац за поменуту побуњеничку групу.

Национална задужбина за демократију бавила се, у „белим рукавицама“, инвестицијама у изградњу америчке демократске инфраструктуре, а почела је управо у Никарагви и притом се од америчке јавности уопште није претерано крило да је НЕД, у ствари, продужена рука ЦИА, до душе, у поменутим белим рукавицама.

Амерички конгресмени, нарочито они који су се противили оснивању НЕД-а, отворено су говорили да је НЕД испостава, или да НЕД макар покрива део деловања ЦИА.

О томе сведочи напис из ”Вашингтон поста” (Hawking Democracy), објављен 5. августа 1984. године, из пера колумнисткиње Мери Мекгрори, која, цитирајући једног од конгресмена, наводи да је НЕД „мирна замена за ЦИА“ која гради „инфраструктуру демократије“ у Никарагви, где су „амерички сурогати и плаћеници убијали сељаке и палили њихове куће у тајном рату“.

Тако се (America Exports its Ideological Software), објављен у „Вашинтон тајмсу“ 19. марта 1985. године дословно упозорава да ће примање америчког новца извесно за собом повући оптужбе о повезаности са ЦИА.
Подухват није био лак…

Подухват оснивања НЕД-а није био ни једноставан, ни лак. Сама идеја о оснивању организације која би делегирала новац у пројектима изградње демократске инфраструктуре у свету није баш једногласно прихваћена.

„Вашингтон пост“, тако, у истом коментару Мери Мекгрори поставља питање: Шта је НЕД?

„Један од његових противника“, пише Мери Мекгрори, „сенатор Ворен Рудман назива то ‚бљузгавим фондом за политичка пискарала која би волела да путују у топлије крајеве за време зиме“.

Копља су се ломила и око присуства агената ЦИА и самом НЕД-у. Неки од конгресмена противили су се присуству њених агената у НЕД-у. То се види из чланка о новооснованом НЕД-у, објављеном 29. маја 1984. године у ”Њујорк тајмсу” (Project Democracy Takes Wing) Бена А. Франклина.

Судећи према том чланку, сенатор Вилијам Проксмајер, демократа из Висконсина, био је чврсто против тога да агенти ЦИА раде у НЕД-у. Тражио је да у НЕД-у не може да ради нико ко је последњих 20 година радио за ЦИА, али је то убрзо релативизовано као захтев.

Било како било, НЕД се, упркос бројним контроверзама и скандалима, попут улагања новца у „демократизацију“ Француске, убрзо развио. Изградња инфраструктуре демократије после пада Берлинског зида и распада СССР-а, главног Регановог ривала, захуктала се мимо очекивања још више, а своје звездане дане доживела је извођењем обојених револуција или класичних преврата (Србија, Грузија, Украјина, Киргизија, Либан, Сирија, Египат, Тунис…), али и покушајима дестабилизације у скоро свим другим деловима света.
Пола милијарде против Кине

Национална задужбина за демократију је најистакнутија „кровна“ организација Запада. Аутор ових редова имао је прилику да се, стицајем околности, пре пет година упозна са оснивачем НЕД-а Карлом Гершманом (1943) на скупу посвећеном питању Тибета.

Такође стицајем околности, ове недеље питање Тибета је поново актуелизовано најновијим контактима америчке администрације са Далај Ламом.

Имајући ово у виду, вреди истаћи да су, према кинеским изворима, САД пре две године само за USAGM (US Agency for Global Media), Глас Америке, Радио Слободна Европа и Радио Слободна Азија, у циљу антикинеске пропаганде издвојиле петсто милиона долара.

Овај податак појединачно сведочи о износима које организације попут НЕД-а издвајају за своје операције изградње демократске инфраструктуре по свету, будући да је поменутих пола милијарде долара издвојено само за три медија и једну организацију.

На крају, вреди истаћи и да је НЕД за потребе свргавања председника Слободана Милошевића, према тврдњи Пола Б. Макартија, издвојио не мање од три милиона долара, чиме је био изливен темељ „демократске инфраструктуре“ у Србији која се непрекидно, у већој или мањој мери, дограђује до данас.