БРАНКО РАДУН: Нека се припреми Додик

Како је Груевски преко ноћи у западним медијима од доброг момка постао опасан националиста. – Циљ је да се спречи прикључење Скопља на „турски ток” и на „кинеску пругу”

Постоје две школе мишљења око узрока обојених револуција. Прва говори како је пресудан фактор незадовољство грађана лошом, корумпираном и неспособном влашћу па се оно артикулише кроз протесте, грађански отпор, али и отворене сукобе. Овај приступ „револуционарним променама“ види као узроке процесе у друштву који су довели до пада и слома институција и до хаоса који води преврату. Инсистира на унутрашњим факторима и динамици домаће политичке сцене који друштво доводе до тачке лома. Овде нападно недостаје спољни фактор, што је неретко последица интересно засноване „селективне перцепције“.

Друга школа мишљења заговара промене као последице планова „страних центара моћи“ наспрам ове прве која наглашава „теорију унутрашњих процеса“. По овом приступу све револуције су организовале службе великих сила, а народи су пуки статисти. Код тврђих заговорника овог приступа он прелази у теорију завере. Но у умеренијем облику реч је о геополитичким анализама који инсистирају на интересима великих сила да преко „обојених револуција“ промене владе и лидере који им сметају.

Где је истина? Некада је на пола пута између ове две „теорије“, а некада ближе једном од два пола. Но најчешће је „револуција“ последица комбинације незадовољства грађана, слома ауторитета институција, са једне стране, и реалног страног притиска и подршке „опозицији“ да преузме власт. Формула „успеха“ обојене револуције захтева и „сазреле“ унутрашње друштвене факторе и активно спољашње мешање.

Македонија је мала и сиромашна балканска државица која је уз то и етнички подељена. Иако бременита унутрашњим поделама и сукобима, и иако су сиромаштво и корупција овде израженији но другде у региону, ипак је јасно да је страни фактор иницирао садашњу дестабилизацију. Циљ је да се спречи прикључење Скопља на „турски ток“ па и на „кинеску пругу“ јер би ови пројекти вероватно променили и односе снага на терену. Тако је и премијер Груевски преко ноћи у западним медијима постао од доброг момка опасан националиста. Албански терористи су приказани као ловци који су се „мало преиграли“, а опозиција се идеализује. Протести прозападне опозиције и запоседање тргова су већ виђени.

Многи су у Републици Српској забринути да скопски сценарио чека и Бањалуку. Ако се пореде унутрашњи фактори у Македонији и Српској видимо да је у првом случају реч о подељеном друштву, а у другом о хомогеном. И Груевском и Додику се узима за зло на Западу што су се окретали ка Русији. Ипак, Македонија је у тежој позицији јер је на траси „новог јужног тока“. Осим тога, свест грађана Српске јасније је национално профилисана од македонске, што значи да су свесни да падом владе може суштински ослабити „ентитет“. Стога се и нису успешно „примили“ прошлогодишњи протести и нису се прелили преко ентитетске границе. Скопље је поприште политичког сукоба каквог нема у Бањалуци. Јасно је да је интерес неких кругова у међународној заједници и код сарајевских политичара да Додику виде леђа и да добију владу која ће бити мекша и попустљивија око пројекта унитаризације Босне којим би се Република Српска свела на туристичку атракцију. Овога су свесни и многи у опозицији, па је стога врло тешко њиховим лидерима, иако би били помогнути неким прозападним медијима и НВО, да мобилишу већи број људи за агресивне антивладине протесте. То што опозиција кокетира са сарајевским политичким круговима слаби њену позицију у Српској. На крају, али не и најмање важно, Додик је успео да „преживи“ тешке кризе и ломове због комбинације личне способности и комплексне стране подршке (лобији у САД, Русији и Израелу).

То не значи да Додику не прети опасност од „догађања народа“. Напротив, ризик је висок јер постоје елементи и унутрашњег и спољашњег фактора за дестабилизацију. Како су класична тежишта кампања слабљења влада у доказивању њене корупције и ауторитарности, Додик би и избио аргументе ривалима оштријом кампањом против корупције и отворенијег односа према опозицији. У супротном се иде у кризу владе. Укратко, од Додика зависи, то јест од његових одговара на спољашње и унутрашње изазове.

Тагови: Милорад Додик