Бранко Павловић: Трамп хвата залет

Getty © Photo by Win McNamee/Getty Images

У међународним односима мајско пролеће скоро да добија облике „Трамповог пролећа“. Који су нови елементи и у области економије и спољне политике Трампа, у последњих десетак дана, предмет су разматрања у овом тексту.

Почећу из средине, упућујући читаоца да на Јутјубу погледа цео Трампов говор у Саудијској Арабији (око 45 минута). Тај говор је личио на приступну беседу БРИКС-у од стране председника САД.

Да је реч само о писаном тексту и да је потписан као говор министра спољних послова било које државе чланице БРИКС+ формата, сигуран сам да нико не би погодио да је то говор Доналда Трампа. Наравно све до тренутка када се говори о куповини оружја од 142 милијарде долара од стране Саудијске Арабије, где би читалац већ схватио да није представник БРИКС-а у питању.

Трамп је рекао да се САД окрећу миру, стабилности и просперитету свих. Да се главна постигнућа постижу напором сваког друштва, а не диктатом споља. Да се успех може постићи само уколико свака држава развој тражи у складу са својим традицијама и културом. Да је то начин који омогућава развој свих.

Укратко, потпуни заокрет у односу на вишедеценијски глобалистички империјализам који је био звезда водиља спољне политике и САД и целог тзв. Колективног запада, најкасније од ере Регана до овог маја и другог мандата Доналда Трампа.

Са таквим приступом спољној политици и сви други потези у последњих десетак дана добијају обрисе логичне и кохерентне спољне политике САД.

Америка се извлачи из сукоба у Украјини, тачније из концепта наношења „стратешког пораза Руској Федерацији“. Остављајући Британију, Немачку, Француску и несрећни Брисел, као рибе на сувом, да се копрцају у немогућој мисији сламања Русије.

Обуставили су нападе на Хуте у Јемену. Пропагандно објашњено, сасвим нетачно, као испуњавање молбе сломљених Хута да се непријатељства прекину, али суштински одустајање од слеђења политике Израела према Хутима.

Склопљен је споразум о царинама (на 90 дана) са Кином, чиме је направљен велики отклон од предизборне кампање и све до скоро истих тврдњи, да је потискивање Кине у економским односима услов напретка САД.

Укинуте су санкције Сирији. Преговори са Ираном се развијају у добром правцу, што такође представља директно супротстављање захтеву Нетанјахуа (израелског лобија) да се уђе у рат са Ираном.

Склапање на овој последњој турнеји по Блиском истоку (поред Саудијске Арабије, Трамп је посетио и Катар и Уједињене Арапске Емирате) споразума о улагању тих држава и пословног света у привреду САД, са невероватним наруџбинама за амерички војно-индустријски комплекс. Али и мимо тога, укупан обим је преко 1.000 милијарди долара, а по неким проценама, када се то ме додају и директни приватни постигнути аранжмани и преко 2.000 милијарди долара. Таква повезаност са Америком сада арапске државе чини ослонцем америчке политике у региону, а не само Израел.

Ако томе додамо веома добре односе које САД имају и са Јорданом и Египтом, онда је реч о потпуном заокрету. Уместо да се безусловно игра на Израел као државу без које САД наводно немају сигуран ослонац у том делу света, сада када се Трамп окреће мултилатерализму, макар у говору који је одржао, много је боље ослонити се на све друге муслиманске државе и изоловати Израел, у његовим непрекидним захтевима за новим и новим ратним сукобима и све већом војном и финансијском помоћи САД.

А ту је и телефонски разговор Путина и Трампа: исход ће на крају бити констатација да Украјина и Русија не могу да приближе своје ставове и да се САД повлаче из своје преговарачке мисије. Ако се то не догоди одмах, догодиће се до краја маја.

Оно што остаје као трајна вредност су обновљени дипломатски односи САД са Русијом. Наравно и сарадња на низу могућих заједничких инвестиција, али и у погледу контроле нуклеарног програма Ирана.

Трамп је суспендовањем царинског рата са Кином и придобијањем огромних инвестиција заливских држава произвођача нафте у привреду САД отклонио две опасности које су претиле да убрзано сломе читав економски систем Америке. Стабилизовао је берзе и обезбедио неопходан новац за модернизацију без нових задужења. И то у обиму који је већ сада више од 3 одсто БДП-а Америке.

Са таквим потезима, које нисам предвидео, морам да коригујем свој став да ће Америка извесно склизнути у рецесију до краја године. Могуће је да ће се ове године извући на неком нижем нивоу раста, али ипак у плусу.

Оно што за сада Трамп не може да реши су камате (скупо задуживање) и растући дуг. То и даље има снажан рецесивни утицај на привреду Америке. И, наравно, појединачне санкције које уводи и даље, упркос споразуму са Кином, кинеским компанијама, пре свих мислим на „Хуавеј“, које су превазишле по технологији и тржишној понуди све водеће компаније у ИТ сектору, САД ће, пре или касније, довести до реципрочних санкција Кине.

У првом тренутку санкције те врсте које Трамп уводи користе нпр. „Енвидији“, али убрзо ће оне постати контрапродуктивне и затворити тог америчког гиганта (исто важи и за друге сличне случајеве) на много мање тржиште због губитка конкурентских способности. А затим и на укупни пад акција тих компанија и последично ће то бити додатни ударац за БДП Америке.

Ако бих морао да се одлучим да ли је ово само још један у низу маневара сличне врсте Доналда Трампа, или заиста нови правац, а можда и правац који је имао као замисао од почетка другог мандата, којим ће САД ићи макар до нових председничких избора, определио бих се за ово друго.

Као кад сте на реци Увац, она толико меандрира да немате појма куда она тече, али ако погледате са неког оближњег видиковца, уз сва узастопна скретања, јасно вам је да је исходиште једнозначно одређено.

Мислим да смо се као свет спасили могућих већих нових сукоба и да смо на путу стварања повољнијих услова за сламање глобалистичког империјализма. А то  је главни непријатељ свима: и Трампу и БРИКС-у и надолазећим снагама у ЕУ, па и Британији, али и нама у Србији.

Због тога ћемо имати све више савезника у тој борби, нарочито ако се снажно ослонимо на Русију и Кину и суседе који се и сами ослобађају тог погубног глобалистичког утицаја.