Бранко Павловић: Слобода и крв

Овај текст пишем у одговор онима који нас етикетирају као „добровољне даваоце туђе крви“. Моји Павловићи су у последњих 150 година учествовали у свим борбама за слободу, српски народ и Србију

Наша слобода, као и слобода било ког другог народа на свету, остварена је и брањена прoливањем крви најбољих међу нама.

Велики медијски простор у нашоj јавности неколико деценија добијају заговорници одрицања од слободе. Не формулишу то изричито на тај начин, али веома инсистирају да је важно да „ничија мајка не закука“, да се „више не пролива крв“. Овај текст пишем у одговор онима који нас, који се залажемо да се Косово и Метохија (Србија) бране безусловно, етикетирају као „добровољне даваоце туђе крви“.

Моји Павловићи су у последњих 150 година (ово презиме носимо од војводе Пека Павловића, иначе, борба је била непрестана све докле памтимо, од доласка Озринића на Чево) учествовали у свим борбама за слободу, српски народ и Србију. У сваком рату су са оружјем у руци давали своје животе, а у последњој одбрани 1999. имали смо ту „срећу“ да смо прошли са једном тешком раном.

Те 1999. године наш четворица браће бранили смо земљу, а Зале, један од нас, тешко је рањен. Био је на задатку заштите медицинског особља које је спашавало рањенике са прве линије борбених дејстава. Крећући се кроз шуму упали су у албанску заседу. Зале је уочио опасност у последњем тренутку и успео да једновремено са нападачима отвори ватру. Одбио је напад, извукао медицинаре на сигурно, нико од њих није задобио било какве повреде, а сам је тешко рањен. Срећна околност је била да нападачи нису знали да је испуцао сву муницију за аутомат и да је остао само са пиштољем и два оквира.

Када је угушен топлички устанак 1917. године мој деда Божа се, као један од двојице писара Косте Пећанца, у договору са њим, предао Бугарима. Бугари су претили да ће побити целу породицу (око 50 душа) ако се не преда.

Претходно је са оцем Лазаром и млађим братом Петром у Пасјачи закопао архиву. Одведен је у Прокупље на ислеђивање, али је исход био унапред познат – смрт вешањем.

Преостала мушка глава

Сазнавши од потказивача да је био писар, бугарске комите, посебно познате по свирепости, дошле су у наше село Бериље и Лазара мучили до смрти. Ништа им није одао.

Једно одељење су послали у Пасјачу где их је Петар, стар 15 година, дочекао пуцњима из пушке. У краткој неравноправној борби Петар је убијен.

После су мучили жене, пекли их ужареним лопатама и злостављали на разне друге начине, а те жене нису ни могле да им кажу било шта јер заиста нису ништа ни знале. Већина их је, срећом, преживела. Божина бака је умрла.

Увече је Лазар за тренутак дошао свести и тражио да види свог четворогодишњег унука, од најстаријег сина који је погинуо у борбама на Колубари, као једину преосталу мушку главу. Нико није могао да претпостави да ће се мој деда, тада 19-годишњи младић, спасити.

Тај дечкић, кога је прадеда Лазар последњег видео пред смрт, звао се Ратко Павловић Ћићко. Шпански борац, народни херој и легенда Топлице у Другом светском рату. И данас главна улица и основна школа у Прокупљу носе његово име. И носиће док је слободарског духа у нама. Или док неко други не буде још већи јунак од њега.

Ћићко и мој отац су браћа од рођених стричева. Отац се не би ни родио да храбре жене Прокупља нису извршиле притисак на бугарске власти, па је на дан када је Божа требало да буде обешен стигло помиловање од бугарског цара. Сви су депортовани у Бугарску, у логоре. Деда је пред крај рата успео да побегне, неколико дана се ноћу кретао кроз врлети и успео је да се врати у Бериље.

„Деца“ у рату

У Другом светском рату је ухапшен и спроведен на Бањицу на стрељање као виђени интелектуалац који је одбио сваку сарадњу са окупатором, али је и то преживео преко својих масонских веза.

Мој отац Бора је са 16 година (толико о „деци“ у рату) сматрао да је довољно јак да се бори против окупатора и из стабилног живота у Београду отишао је у партизане. Не у збегу, не бежећи од усташког прогона и других невоља, него из чистог патриотског убеђења. Борио се храбро (због чега је и одликован) и из рата изашао као трајни војни инвалид.

Када бих писао о свим жртвама Павловића, био би то цео роман. Овде сам навео само најужу, директну вертикалу. А не могу а да не додам и пуковника Чеду Поповића који је мој прадеда по мајчиној линији, оснивача организације Уједињење или смрт и прослављеног официра из балканских и Првог светског рата.

Оваквих породица као што је моја само у Топлици има на десетине. У Србији их има на хиљаде.

Коју туђу крв ми дајемо на олтар Србије? Искључиво своју, храбро, непоколебљиво и кад год се мора. Зато што је слобода изнад свега. Наша је једина кривица што сами нисмо погинули.

То што нам говоре да смо „добровољни даваоци туђе крви“ за мене је тешка увреда. Верујем и за већинску Србију.

Одбрана слободе

Такве и сличне изјаве имају само један циљ, да разбију постигнуто потпуно јединство око одбране Косова и Метохије. Ако ће се земља опет бранити, онда ће то бити само зато што нас Запад, са Америком на челу, на то приморава, а не зато што је неко жељан да ратује.

Управо ми знамо шта је рат, и нико у њега не срља. Али знамо и шта је дужност, шта је понос и шта је слободарски дух који нас чини достојним живота.

На сву срећу, непријатељ је данас много слабији него што је био пре 20 година, а наши савезници који нису и неће признати независност Косова су много јачи и свеснији да се морају борити против Запада, тако да је оружани сукоб сада готово немогућ.

Када се престане са плашењем народа и увредама, Србија ће бити још јача и тиме ће још убедљивије одвраћати свакога ко би помислио да нас може силом сломити. Само тако можемо да одбранимо слободу без крви. Одлучношћу да смо спремни да се жртвујемо, ако се мора.

Опрема: Стање ствари

(РТ Балкан, 31. 1. 2023)