Бранко Павловић: Рат и рат против здравља

У овом тексту говорим о последицама савременог капитализма у фази када је достигао апсолутну премоћ и огромну концентрацију у целокупном систему, на примеру здравственог система.

Анализирам САД, пошто је то најбољи пример за сагледавање стварних циљева финансијског капитала. Који је, узгред речено, законито произвео и глобалистички империјализам у последњих неколико деценија. Погрешно је тумачење да је то резултат преузимања дизгина од стране тзв. неоконса. Систем је дошао до тачке у којој су му неки неоконзервативци потребни. Да нису били ови, били би неки слични.

Почетна реч из наслова – рат – служи само као увод у тему. Наиме, свима је овде мање-више јасно да у спољној политици САД постоји непрекидна потреба за изазивање ратова или претњи ратовима ради одржања и доминације интереса финансијског система у свету. Прокламује се да је циљ постизање мира и среће у свету, али сви знамо да је истина сасвим супротна. Исто је са здравством.

Не постоји добар капитализам. Постоји само капитализам који није још достигао апсолутну премоћ финансијског капитала, и у коме није дошло до укрупњавања у неком сектору до нивоа од свега десетак постојећих субјеката, и онда се такав капитализам чини бољим. Али то је само још недостигнута фаза којој сви системи теже, њихово неминовно исходиште. Други бољи елементи у капитализму резултат су борбе људи против логике капитала, и међународни односи који терају владе да тактички излазе у сусрет људским потребама у својим друштвима. Сам капитал нужно завршава ту где је сада у САД.

Погрешно се сматра да поред финансијског капитала значајни утицај на политику САД имају и капитали у војно-индустријском комплексу, великим фармацеутским компанијама, нафтним компанијама, ИТ сектору, медијима, у производњи и преради хране. Све је то, наиме, под контролом финансијског капитала. Или преко буџета САД који максимално зависи од могућности задуживања, које наравно није могуће ако ФЕД и управо најкрупније финансијске институције САД одустану од куповине обвезница, а од тога зависи и војни буџет, па и приход војно-индустријског комплекса, или директно учешћем у власничком капиталу, или одобравањем кредита, на пример ИТ/АИ сектору, у обимима који би се сматрали недопустивим ризиком за све друге области.

Нема ничијег гласа који може да угрози одлуку крупног финансијског капитала. Медије да и не спомињем.

Тако је и у здравству.

Између шест и девет истих највећих финансијских субјеката има одлучујући власнички удео у свим највећим фармацеутским кућама. И у свим највећим веледрогеријама. И у свим значајнијим болницама. И у осигурањима која се баве здравственим осигурањем.

Цео систем је у рукама најкрупнијег финансијског капитала. Три фонда и шест банака.

Када се то догоди, онда је, наравно, профит једини циљ. Какво здравство, па није финансијски капитал ту да се бави здрављем људи него да зарађује.

Да би се из године у годину профит повећавао, а то је једини циљ када осећај моћи и похлепе заробе човека, неопходно је да људи буду болесни, а не здрави. Систем је против здравља људи.

Ту значајну улогу играју системи производње и процесуирања хране, стил живота који упућује на брзу храну, затим везивање младих од рођења за телефон и друге платформе које им смањују физичку активност, смањују игру са вршњацима са дугорочно погубним последицама по здравље. Пасивност у коју целу популацију гура индустрија забаве и да не помињем.

Последица – много више болесних људи. Много већи профит. Циљ тог здравственог система је да има много хронично болесних људи. Не да умру, то није добро за бизнис, него да буду трајно и дуго болесни.

Да би се ти циљеви остварили неопходно је да се много деце разбол

И систем је у томе успео. Пре пола века шест посто деце у САД је имало неку хроничну болест. Данас се оне откривају код 60 посто деце. Деце!

Да ли војска служи за одбрану – наравно да не, него за непрекидне ратове. Медији за контролу власти и правовремено информисање грађана – напротив, апсолутно у функцији власти. Производња хране да би се људи здраво хранили – супротно, да би се нездраво хранили. ИТ/АИ сектор за олакшање производње, да се људи не троше за послове које може машина да уради – у великој мери за прикупљање података о људима, њиховим ставовима и, у крајњем, контролу понашања.

Тако и здравствени систем у САД – он служи томе да људи буду болесни.

Отуда не треба да чуди што је јавно мњење у САД углавном равнодушно (има побуна, али много мање него било где другде у свету) на убијање деце у Гази. Нису они много бољи ни према својој деци. Олакшавајућа им је околност што нису тога у довољној мери свесни, када су њихова деца у питању, а о убијању деце у Гази имају мање информација него било који други људи на свету.

Због тога је у стратешком размишљању о будућности Србије важно да се као полазна основа узме критички став према западном капитализму као таквом. Уз свест да је тржишна привреда неопходна. Из тог угла посматрано је, на пример, подређивање свих услова жељама инвеститора у Србији сигуран пут у погрешном правцу. Ако се настави тим путем, на крају ће нам деца масовно бити хронично болесна.