Бранко Павловић: Погрешан пут

Getty © Photo by Danil Shamkin/NurPhoto via Getty Images

Постоји изрека „када уђеш у погрешан воз све су ти станице погрешне“, али потези које повлачи власт у погрешном возу захтевају да се повуче сигурносан кочница. О томе говорим у овом тексту.

Украјина

Вест о томе да Србија продаје муницију, гранате, ракете, Украјини, детонирала је крајем маја у патриотској српској јавности.

Након што је Спољна обавештајна служба Русије учинила јавним да поседује необориве доказе за ову тврдњу, наводећи и метод фабриковања папирологије којом се ова продаја камуфлира, одговор српске стране је био да ће се формирати комисија која ће испитати цео случај.

Ако у овом тренутку занемаримо да је уобичајени маневар када се жели нешто заташкати да се формира комисија која ће „испитати цео случај“, невоље су у конкретном случају по нас још много веће. Наиме, сам Вучић је, дан након што је вест о испоруци наоружања Украјини од стране Србије постала јавна, изјавио да је „о томе разговарао са председником Путином“ на састанку 9. маја у Москви.

Ако пођемо од претпоставке да је заиста тачно да до 9. маја Вучић појма није имао о томе да наоружавамо Украјину да би могли да убијају Русе, и тиме Србију сврставамо у групу страна у сукобу против Русије, онда остаје потпуно без одговора питање зашто та комисија није формирана најкасније 11. маја? И због чега, имајући на располагању све податке које је прикупила руска страна и све податке са наше стране, та комисија није већ 15. маја испоставила извештај о овом случају врху наше државе?

Братски односи два народа и традиционално пријатељски односи наших двеју држава су налагали да се пуним капацитетом и без секунде одлагања, на савршено јасан начин за руску страну, од стране Србије предузму сви неопходни кораци да се ово питање, прво разјасни, а затим да се предузму мере како до оваквих стања не би више никада могло доћи.

Уплитање питања плата запослених у нашој војној индустрији (морају ти људи од нечег да живе итд) само су погоршали општи утисак.

А кад смо код новца, да констатујемо да је корист коју Србија има од гасног аранжмана са Русијом, у делу у коме купујемо гас по ценама које су знатно испод тржишних цена, по свом обиму у неким годинама готово на нивоу укупних износа свих приступних фондова ЕУ намењених Србији, а у неким годинама су те користи за Србију скоро дупло веће. У поређењу са „платама“ запослених у нашој војној индустрији, са погодностима због ниже цене гаса, смешно је и говорити, реч је о десетинама и десетинама већој користи захваљујући цени гаса за Србију.

Ова „економија“ је довољно убедљива и у апсолутним износима, али кад томе додамо да је аранжман са Русијом око гаса вид директе помоћи буџету Србије (све што се уштеди може да се користи по слободној вољи наше владе за развој Србије), док се од укупних износа помоћи ЕУ око 80 одсто заправо врати компанијама исте те ЕУ, а само око 20 посто представља реалну корист за нас.

На све то онда долази чињеница да је Русија наш главни заштитник као државе, за очување суверенитета и територијалног интегритета Србије, на међународној сцени. Уз огромну важност и Кине којој такође дугујемо велику захвалност.

Кад смо код Кине, надам се да нас неће и Кина „опоменути“ да продајемо оружје Тајвану.

Око свих сумњивих продаја муниције и наоружања се мора одмах повући кочница. Иначе ће штета бити непоправљива.

„Рафали“

У недавном сукобу Пакистана и Индије испоставило се да је сасвим рационално преиспитати вредност „рафала“, с обзиром на то да их је кинески авион сличних карактеристика победио у ваздушном дуелу.

Ово све и ако занемаримо све ризике куповине за нас стратешки важног наоружања од државе која је признала независност тзв. Косова и која са Макроном на челу предњачи у походу ка изазивању трећег светског рата у планетарним оквирима.

Уместо  да Србија хитно приступи преиспитивању целокупног аранжмана са Француском, иде се у максимално убрзање реализације ове куповине.

Треба очекивати да током јуна пред скупштином буде ратификација уговора којим се Србија задужује за 1,9 милијарди евра (цео преостали износ цене за ескадрилу авиона) код конзорцијума француских банака – одмах! Много година пре предвиђене испоруке авиона.

На тај начин се једна од почетка погрешна одлука ставља у такве финансијске стеге да је касније изузетно тешко одустати од те куповине.

Томе треба додати да су авиони купљени по цени која је знатно изнад тржишне. И под претпоставком да ће силе које блокирају Русију (а заправо Европу) вечито бити у позицији да диктирају услове. Нико не мора да буде нарочито верзиран у разумевање међународне ситуације у Европи, око НАТО и рата у Украјини, па да му буде савршено јасно да ће победа Русије у целини уследити знатно пре уговореног датума испоруке рафала Србији.

Скупштина Србије мора да „подигне ручну“ и одбије ратификацију овог новог задужења Србије од огромних 1,9 милијарди евра.

КиМ и Република Српска

Политика попуштања и непрекидног изношења жалопојки због бруталног кршења права Срба је извесно показала своја велика ограничења. Да не користим неки јачи израз. Не користим га зато што треба да се ујединимо око ових питања, а то није могуће ако се пише оно што се осећа.

Србија треба да јасно и гласно каже да ће, не чекајући поступања било кога другог из НАТО или неког другог субјекта са Запада, војно интервенисати против свих оружаних формација тзв. Косова које они по Резолуцији 1244 не могу да имају. Све те формације и све те њихове базе представљају егзистенцијалну претњу Србији и Србија ће их уништити својом оружаном силом.

Исто важи и за претње хапшењима и прогонима руководства Српске. Не само да се Србија неће никада прикључити било каквим санкцијама против Српске и њеног руководства, него ће такође војно реаговати ако неко покуша да лиши слободе представнике српског народа у Републици Српској.

То не треба да говоре људи из Српске, као што и не говоре, него баш највиши представници Србије.

Запад мора да рачуна да је њихова политика спровођења замисли уништавања српског народа немогућа без новог великог рата на Балкану. А онда ће и наши савезници имати прилику да изнесу свој став о томе.

Са попуштањем се мора престати и на принципима УН се јасно има рећи да ће Срби бранити своја права свим средствима.

И уместо закључка, само да констатујем да две године од најаве враћања војног рока, тог законског предлога нема ни у најави, али смо зато приступили наоружавању Украјине, финансирамо Макронову Француску по цену сопствене стратешке одбрамбене способности и повлачимо се пред налетом све агресивнијих поступака, суштински те исте ЕУ плус Британија и остаци глобалиста из САД, преко Албанаца и Бошњака, против Срба.

Ако сами не закочимо ове погубне трендове, добар развој ситуације на ширем међународном плану нам неће моћи помоћи.