Бранко Павловић: О плану за КиМ у пет тачака

Добро је што се схватило да је неопходно да Србија јасно заоштри свој став и приступ по питању Косова и Метохије. Да се одустало макар од “5:0” кад се већ остало при броју 5.

У овом тексту указаћу на правне недостатке предложеног плана у пет тачака за КиМ због којих та политика, не само да није утрла пут ка решењу косовског проблема, него не може ни да доведе до решења проблема.

Није добро што се као непостојећи утврђени правни акти Приштине, сви донети  после проглашења сецесије, доводе у везу са Бриселским споразумом. Критеријуми треба да су искључиво Устав Србије и Резолуција 1244 СБ УН, а никако Бриселски споразум.

Као прво, Бриселски споразум говори искључиво о уређењу власти на КиМ. Тај споразум не садржи једну једину реч о овлашћењима Србије као државе на простору КиМ. Према томе, сви сецесионистички акти, ако их поредимо са Бриселским споразумом, остају на снази, пошто се Брислески споразум уопште не односи на оспоравање сецесије, нити доводи у питање било које овлашћење тзв. Косова као државе.

Друго, по ставу нашег Уставног суда, који је обавезан за све државне органе, Бриселски споразум није правни него политички акт. Па није могуће поредити правне акте тзв. Косова са нечим што уопште није правни акт – као што је Бриселски споразум.

Треће, управо је Скупштина Србије усвојила Декларацију свесрпског сабора у којој је као основни међународни документ у погледу КиМ наведена Резолуција 1244. Потпуно исправно. На предложени начин би се кршио напокон добро успостављен критеријум једино могуће делотворне политике према КиМ.

Четврто, макар је сада постало јасно да Бриселски споразум од почетка садржи огромну политичку грешку (детаљно о правним анализама тог споразума читалац може да се обавести увидом у тридесетак радова наших професора и доктора наука из области уставног права, који сви до једног оцењују тај споразум као веома лош и ризичан по интересе Србије) у том погледу што разрађује функционисање органа КиМ, што јесте у складу са 1244, али не и питања надлежности Србије на КиМ.

У ситуацији у којој се преговарало са доказаним сецесионистима, онда је као минимум морало да се инсистира да се прво војска врати на КиМ у складу са Резолуцијом 1244, а да се интеграција полиције, тужилаштва и судства оствари једновремено са укидањем контроле прелаза. Ово стога што су и присуство војске на КиМ и јединствено тржиште (кога нема ако има контроле на прелазима) једнако предвиђени Резолуцијом 1244 и пратећим документима, као и интеграција полиције и правосудних органа у привремене органе аутономије.

Пето, по ко зна који пут треба истаћи, супротно изложеном плану, да ЗСО не решава питање сецесије КиМ и да питање положаја нашег народа на КиМ јесте важно, али није најважније. Најважније је да је КиМ у саставу Србије, а то значи да Србија остварује државна овлашћења на КиМ. Само присуство Србије као државе на КиМ може довести до трајног побољшања положаја Срба и другог неалбанског становништва на КиМ. Предложени план уопште не указује на повезаност тих питања. Напротив, опет ставља формирање ЗСО и бригу о српском народу као неки циљ за себе, а оба циља се могу привремено остварити и у отцепљеној држави Косово.

Прављење неког посебног тужилаштва које би бринуло о положају Срба у кривично-правном смислу је директно противуставно. Јавно тужилаштво гони учиниоце кривичних дела и стара се о законитости једнако у односу на све грађане и никада не сме да поступа различито, па било то и у корист неке националне заједнице (овде: Срба) по националном, верском, полном, расном или неком другом критеријуму. Држава поступа једнако према свим својим грађанима и никаква национална разлика не сме бити уграђена у организациона питања рада државног органа.

Због специфичне ситуације, јесте потребно да се одреди надлежност неке јединице тужилачке организације која би била надлежна изван КиМ за то подручје, али не као заштита Срба, него као заштита свих грађана који живе или бораве на тој територији.

Наравно, оперативно је готово немогуће замислити функционалан рад такве организације (на пример, која полиција помаже том тужилаштву на КиМ?), па је било боље разрадити модел прецизније и тек онда изаћи у јавност са неком доказиво смисленом идејом.

Вратити све на почетак, на стање које је постојало пре преговора који су довели до Бриселског споразума, није могуће осим у случају да се раскине тај споразум. Ако Србија не раскида Бриселски споразум, а то је позиција предложеног плана, онда она може само да тражи извршење од друге стране њених обавеза, а не може да “повлачи” оно што је она спровела у дело. Ако Србија објави да раскида Бриселски споразум, онда је враћање на почетно стање правно могуће. Фактички је, наравно, много теже то урадити него да се у самом преговарању поступило на начин који сам претходно изнео као једно од могућих решења.

Политички није коректно истицати висину предложених новчаних давања као нешто велико. Управо смо одлучили да бацимо кроз прозор 2,8 милијарди евра за “рафале” и уз то да већ следеће године платимо више од 400 милиона евра, а овде истичемо да би давања могла да буду и 100 милиона евра за наше сународнике на КиМ. Нови базени, или национални стадион и да не набрајам. Свака од тих ставки је или знатно већа, или на нивоу предложених мера финансијске помоћи. Није коректно истицати тај трошак за Србе на КиМ као неку ставку вредну помена.

Оно што ме посебно брине јесте чињеница да је тема обраћања нацији председника Србије поводом КиМ била присутна у нашим медијима свега 24 часа и одмах је наредног дана потпуно потиснута из јавне дебате, као да је реч о утакмици наших фудбалера која је одиграна и другог дана и нема више о чему да се прича и расправља.

Управо је супротно. Баш су догађаји на КиМ отрежњујући за укупну политику Србије. И ако хоћемо да помогнемо нашим сународницима и очувамо свој суверенитет и територијални интегритет, а нећемо да кажемо да нас оваква ЕУ не интересује, онда је веома важно да председник Вучић буде присутан на предстојећем самиту БРИКС-а у Казању у Русији. То би био користан политички потез за очување и Србије и КиМ и Срба. Истовремено би се и тема суверенитета Србије и положаја КиМ вратила у центар пажње наше јавности. Са те позиције би било могуће конципирати конзистентнију политику заштите националних интереса у овим реално веома сложеним односима.