Бранко Павловић: НАТО у новом свету и Србија

Западни непријатељи биће у дефанзиви са поразима које више ни њихова пропаганда неће моћи да сакрије, са ломовима на унутрашњем плану. Свет ће се крупним корацима враћати међународном праву, што је позиција Србије и Српске од Дејтона и Резолуције 1244 до данас

Не важи више она стара „колико пара толико музике“. У случају НАТО, много пара за мало музике и то лоше. На недавно одржаном самиту НАТО је одлучио да Украјина извесно постаје чланица алијансе, само се не зна када.

Да ће се повећати наоружавање Украјине модерним наоружањем, пошто више нема ни резерви ни производње артиљеријске муниције и ракета које украјинска војска троши? Укупна производња војно-индустријског комплекса НАТО је недовољна за подршку активностима украјинске војске, иако они дневно испаљују четири до пет пута мање граната и ракета од руске војске.

Буџет НАТО, од више од хиљаду милијарди долара годишње, не може војсци да обезбеди ниједну четвртину онога што Русија може својој војсци са 12 пута мањим буџетом.

Пошто се НАТО налази пред колапсом у Европи, закључили су да је важно да се прошире на Пацифик.

У тексту говорим о реалним последицама оваквих одлука.

Крунски доказ

НАТО не прихвата било какве безбедносне гаранције за Русију. Одатле следи да је постизање мира са САД немогуће. Русија због тога нема никаквог маневарског простора и приморана је да иде на потпуну капитулацију украјинске војске.

Пре тога, Русија ће, управо користећи ставове НАТО са самита у Вилњусу, развити широку дипломатску активност јачања разумевања читавих континената и кључних партнера за позицију у коју је доведена без своје воље.

Крајем јула је други самит Русије и афричких земаља у Санкт Петербургу, а до тада извесно неће бити руске контраофанзиве већих размера. Ту ће све државе Африке бити детаљно упознате са свим чињеницама од 2014. до данас, које доказују да Русија није агресор. У недавној посети делегације афричких држава, председник Путин већ је искористио прилику да њих упозна са свим тим чињеницама, у вишесатном отвореном разговору. И сада ће поред тих чињеница  као крунски доказ исправности поступања Русије од почетка бити искоришћени  управо последњи ставови самог НАТО и Г7.

Ширење НАТО на Пацифик је директна претња Кини. Да ли је тешко разумети да ће Кина пружити сваку подршку, а нарочито дипломатску у свим државама у којима она има велики утицај, да Русија победи САД и НАТО у Украјини. Не знам шта су мислили у Вилљусу, али знам шта су произвели.

Звецкање оружјем уз кинеске обале може изазвати само грозу у свим државама АСЕАН-а и Индији. Да ли је њима боље да НАТО победи у Украјини, па да зарате са Кином, или да прећутно подрже Русију у борби за сламање НАТО-а, па дакле и за њихове интересе за мир на Пацифику. И ово је реторичко питање.

Ко у Јужној Америци навија за то да НАТО победи Русију и Кину? И ко ће више после поновљених претњи НАТО и Русији и Кини заговарати тезу да је Русија агресор?

Једино решење

Одлуке НАТО самита су веома убрзале самоизолацију САД и њених сателита и снажно допринеле развијању свести свих осталих држава да је мултиполарни свет једино решење, а да је садашња борба Русије једини пут ка победи над глобалистичким империјализмом.

Крајем авгиста је самит БРИКС-а. Да ли ће бити велике офанзиве Русије између два самита током прве три недеље августа, не знам. Али ће је сигурно бити почетком септембра када све дипломатске активности буду завршене. Говорим о  офанзиви чији ће циљ бити капитулација украјнске војске.

НАТО је у Вилњусу значајно помогао Русији да цео свет правилно схвати шта се стварно догађало и шта се догађа у Украјини.

Код нас се претерује са анализма шта би САД/НАТО/Г7 могли да ураде да избегну пораз. Они апслоутно не могу ништа да ураде да би избегли пораз. Чак не могу ни већу штету да нанесу.

Сва разматрања о евентуалној употреби нуклеарног оружја се базирају на потпуно ирационалним одлукама у САД. Па дакле, на одлукама које није могуће анализирати. Ако код њих суицидне мисли превладају, тек тада се ништа не може урадити да то тога не дође.

Али је то изузето мало вероватно. Па није финансијски врх који води глобалистички империјализам спреман на личну жртву, да лично нестане зарад својих ставова. Сасвим супротно, за њих се политика води док последице не долазе ни до прага њихових ужитака. А нуклеарна опција би значила истребљење свих финансијских магната.

Попуштање привлачи агресију Запада

Већ до краја ове године за Србију долазе, када је реч о међународним односима, много бољи дани. Сви наши западни непријатељи ће бити у дефанзиви са поразима које више ни њихова пропаганда неће моћи да сакрије. Са ломовима на унутрашњем плану. Са губитком у великој мери сваке своје „меке моћи“ у државама које су изван тог западног блока.

Свет ће се крупним корацима враћати међународном праву, што је позиција Србије и Српске од Дејтона и Резолуције 1244 до данас. Снаге које желе примену међународног права насупрот америчком „правилима уређеном светском поретку“ у потпуности ће надвладати на глобалном нивоу већ крајем 2025. године.

Једина опасност по нас може доћи због нашег попуштања у овом тренутку, које ће непријатељ разумети као прилику да нас сломи. Попуштање привлачи агресију Запада.

Oсновне ставове јасно исказати

Зато је важно да Србија изузетно јасно изоштри своје основне ставове и да их једнако јасно искаже:

– не дамо КиМ, а то значи да Србија као држава мора да има надлежности, све у складу са резолуцијом СБ УН 1244 и пратећим документима, у области војске, монетарне политике, међународних односа и регулисања јединственог тржишта на целој својој територији укључујући и КиМ, уз постојање ЗСО за аутономна права Срба на КиМ;

– не дамо Српску, што значи да не признајемо Шмита као међународног представника зато што је нелегалан, тражимо да се у кратком року укине протекторат над БиХ и тражимо пуно поштовање Дејтона и Устава БиХ;

– у Сребреници се није догодио геноцид, а није спорно да се јесте догодио злочин. С тим што онда треба говорити и о злочинима у истој области над српским становништвом;

– нећемо да уводио санкције Русији и након изјаве Меркелове о томе да су лагали за Минске споразуме, више правно не оцењујемо да је улазак руске војске у Украјину агресија;

– нећемо да смањујемо сарадњу са Кином, што значи да ће кинеске компаније имати фер тржишне услове пословања и инвестирања у Србији;

– хоћемо блиску сарадњу државе и СПЦ која ће се кретати у оквирима Устава, али у сагледавању чињенице да је Србија под нападом Запада;

– хоћемо да помажемо свим Србима који живе изван Србије;

– нећемо да спроводимо родну идеологију у Србији.

Сви ови ставови су и тест легитимитета у унутрашњим политичким односима у Србији. Ко на политичкој сцени не прихвата било који од наведених ставова, он не може уживати поверење у демократским процесима.

Да ли је ово довољно, наравно да није. Реч је само о основи на којој је уопште могуће решавати бројне проблеме који у Србији постоје. Али онда много тога зависи од наших способности. И то у времену у коме сви светски токови иду у прилог нашим националним интересима.

Нема никаквог оправдања за неуспех. Погрешно је задовољити се тиме да предаја није опција. Све мање од успешне одбране националних интереса и стабилног деценијског развоја није опција.