Бранко Павловић: Колонијална терапија за крвоток српске привреде

Српско финансијско тржиште је у рукама страних банака. Око 90 посто. То значи да они контролишу и лавовски део пара грађана и привреде у Србији. И онда они одлучују коме ће давати кредите и по којим каматама. Наравно да неће давати за пројекте који конкуришу њиховим компанијама, а кад нешто и дају, то ће бити оптерећено високим каматама

Јасно је да говорим о новцу. Оно што је крв у систему крвних судова у људском организму, то је новац у привредним токовима. И наравно, последично, у кућним буџетима.

Проблем је у томе што, када нешто није у реду са човеком, њега лечи лекар који хоће да му помогне. За разлику од тога, у случају Србије (и свих других неоколонијализованих држава) терапију прописује, и њену примену захтева, колонизатор – са циљем да нам никада не буде боље.

Како изгледа колонијална терапија је тема овог текста.

Основни циљ је да се постави оквир – рам за државу која се колонијализује, тако да трајно обезбеди интересе колонизатора. У бројним областима (сада анализирамо само једну од њих). А када се то наметне, онда грађани могу до миле воље да бирају владе, резултат ће увек бити суштински исти. У задатом колонијалном оквиру.

Шест је основних мера које Запад прописује када је реч о новцу.

1. Колонизована држава обавезно држи своје девизне резерве у западним банкама. На тај начин се онемогућава развојно коришћење тог потенцијала колоније. У нашем случају је то око 14 милијарди евра (када ниво укупних резерви смањимо за износ у злату, обавезних резерви пословних банака и за текућу ликвидност платног биланса). За привреду чији је БДП око 70 милијарди евра, то је огромно исисавање „крви“ из привредног система.

2. Колонизована држава не сме да користи своју монетарну политику за развој привреде и смањење незапослености. Укратко, нама је забрањено оно што је Европској централној банци (ЕЦБ) и свим другим водећим централним банкама на Западу дозвољено, и што оне обилно и користе како би у њиховим привредним системима било довољно новца.

Наравно, не треба то злоупотребљавати како они чине, али продуктивно коришћење би нам омогућило инвестиције на нивоу једне до две милијарде евра годишње. Тога нема, а код западне конкуренције има. Наш привредни систем је већ и само по том основу „малокрван“. И онда се привреда, наравно, понаша као и човек који је малокрван, а ради тежак посао. Повија се ка земљи.

3. Финансијско тржиште је у рукама страних банака. Око 90 посто. То значи да они контролишу и лавовски део пара грађана и привреде у Србији. Наше паре, и државне и приватне су код њих. И онда они одлучују коме ће давати кредите и по којим каматама. Наравно да неће давати за пројекте који конкуришу њиховим компанијама, а кад нешто и дају, то ће бити оптерећено високим каматама. Предузетницима и малим предузећима неће уопште давати. Углавном послују са грађанима.

4. Због наводног ризика не дају паре привреди. А ризика за њих уопште нема зато што седе на нашим тешко зарађеним парама.

Укратко, што због камата, што због одбијања да се одобравају кредити, привреда остаје без новца за развој.

5. Фактички фиксни курс динара доводи до тога да предузеће које је извозно оријентисано мора да пропадне. Само ова мера смањује могући раст БДП-а Србије за скоро трећину. Због инфлације трошкови предузећа расту, а инострана цена производа је одређена светским тржиштем. Како трошкови расту знатно брже од светске цене, то извозник из добијене наплате све више одваја за подмирење својих производних трошкова, све док не остане без профита уопште. Тај мањак расположивих пара усмерава га да грозничаво пристаје на све веће и веће камате приликом задуживања код банака, што га као спиралу све укупно води у банкротство.

Ко извози? Странци. Зато што су добили земљиште и инфраструктуру бесплатно, субвенције за плате запосленима из нашег буџета, а кредите добијају директно од својих банака из иностранства по знатно мањим каматама. Уз то, исте производе на нашем тржишту продају знатно скупље, јер су практично у монополском положају у Србији. Добијају и најповољније цене струје и гаса. Прете да ће отићи ако плате порасту, па имају веома квалификовану а јефтину радну снагу.

Све што се одваја за стране инвеститоре директно смањује количину новца за домаћу привреду. Оставља се у „крвотоку“ само толико да пацијент баш не умре.

6. Подстиче се корупција. Корупција за колонизатора значи да ће нешто купити испод цене, односно да ће дати кредите са великим каматама који ће бити нерационално коришћени. Ако не би било корупције, онда би се добрим инвестирањем од стране државе нешто и могло поправити. Али са корупцијом која за инвестицију троши дупло више пара него што је стварно потребно, па на тај цео износ плаћа велику камату, нема бојазни да ће се колонија избавити. Обрнуто, тако се колонија закуцава у дужничко ропство.

На све то и инфлација, делом и као резултат диктата ММФ-а да се морају повећати цене струје и гаса. Инфлација сиромаши грађане и тера неоколонијалну владу да се још више задужује како би делила незарађене паре. И тако се дужнички круг који води у банкротство затвара.

Свему наведеном треба још додати и нагло обарање царина одмах, још пре више од 20 година, чиме је наша привреда, тек изашла из ратова и санкција, била изложена непримереној конкуренцији, као и приватизацију у којој су странци покуповали готово све што је своју профитабилност заснивало, пре свега, на тржишту Србије.

Искрено верујем да за све ово има лека. А онда и за још много тога другог.