БРАНКО ПАВЛОВИЋ: Како даље (1. део)

Учауреност у атмосфери или/или, црно-белог посматрања ствари, изузетно погодује нашим непријатељима. Управо тако креирано јавно мњење им даје основну предност за даљу манипулацију, са циљем да се политичари мењају, али не и политике. И нарочито да се не разговара о потпуно другачијим приступима решењу различитих проблема

Наслов читаоцу сугерише две ствари: да су кључне политике које спроводимо исцрпљене, и да наводна алтернатива која доминира протестима не даје одговоре који су за Србију и грађане пожељни.

Код политика које власт тренутно примењује, покушаћу да укажем на боље концепције, и то пре свега оне у односу на Косово и Метохију, економску политику и међународни положај Србије.

Наши западни непријатељи веома успешно усмеравају бес грађана који протестују у правцу који одговара опстанку заробљености Србије у неоколонијалну матрицу у којој је ухваћена. Али то не значи да је само незадовољство неосновано.

Веома су важна објашњења да смо као друштво и држава под нападом, да је у току једна од обојених револуција. Али сама објашњења нису довољна за одбрану од напада.

Држава се брани пре свега тако што Скупштина ради квалитетно, па онда људима не би на памет пало да се одлуке доносе на улици. Тако што институције уништавају организовани криминал, сасецају и не дозвољавају крупну корупцију, квалитетно управљају системима за које је држава одговорна. Тако што се веома води рачуна да у законима нема места за вредности и идеологије које су супротне нашем културолошком обрасцу, о ауторитету школе и учитеља, СПЦ, и да не набрајам даље, јасно вам је о чему говорим.

Колико год да смо убедљиви и успешни у раскринкавању Запада и подстицању патриотизма, у основи, ми говоримо само о томе шта не треба да радимо као друштво и држава, и одакле вреба опасност. Али живот људи захтева и јасну перспективу како ће нам бити боље. Како ће данас стандард бити већи него јуче, а мањи него сутра, и то на одрживој основи. О томе говорим у овом тексту.

Учауреност у атмосфери или/или, црно-белог посматрања ствари, изузетно погодује нашим непријатељима. Управо тако креирано јавно мњење им даје основну предност за даљу манипулацију, са циљем да се политичари мењају, али не и политике. И нарочито да се не разговара о потпуно другачијим приступима решењу различитих проблема.

Огромне потенцијале уопште не користимо за сопствену стабилност и развој. Идемо редом.

Косово и Метохија

Политика једностраног попуштања албанским интересима је доживела слом. Тек када су Срби рекли „не“, изашли из институција на КиМ и бојкотовали изборе, отворио се простор да и Срби и Србија нешто добију у тим преговорима о „нормализацији“ односа.

Скупо плаћена поука је да Србија мора да има оштар став и непопустљиву позицију. Све друго нас води у провалију.

Тактички, док се не формира ЗСО нема одустајања од протеста и било какве „нормализације“ односа. Свака идеја да Срби попусте сад, па ће накнадно бити формирана ЗСО, представља превару.

Представници Србије, пре свега председник Александар Вучић и министар спољних послова Ивица Дачић, морају да изнесу захтеве у преговарачком процесу о надлежностима државе Србије на целој територији КиМ које тражимо да јој припадну. Тога у преговорима нема, а то је веома опасно и потпуно погрешно.

Када кажемо да за нас тзв. Косово није држава, онда значи да сматрамо да неке надлежности државе на територији КиМ треба да припадну Србији. Тачно. Али које то надлежности тражимо? О томе наши представници ћуте и тиме охрабрују Запад да настави са угрожавањем нашег суверенитета и територијалног интегритета и уносе неверицу међу Србе на КиМ, да ли ће их Србија напустити или неће. Што је њихов највећи страх. Много већи од НАТО и екстремних Албанаца.

Одмах треба јасно рећи да нема никаквог договора ако Србија не добије:

– послове безбедности, што је пре свега војска;

– монетарну политику (динар као платежно средство, контрола финансијског сектора, девизни курс, примарна емисија и сл.);

– међународне односе, и

– све оно што је неопходно да би функционисало јединствено тржиште у једној држави.

Нове политике

У ширем смислу, ради стабилизације позиције Срба на КиМ и смањивања претњи Запада, неопходно је спровести политике којима ће се:

1) Ојачати војска. То значи убрзано заокружити процес модернизације војске искључиво опремом која је резултат нашег знања, или увезена из држава које нису и неће признати независност тзв. Косова и вратити обавезни војни рок без одлагања. Обезбедити услове да официри не напуштају војску и повећати обим полазника свих војних школа.

2) Развити привредну сарадњу са Србима на КиМ која ће им омогућити да буду економски самоодрживи. За Штрпце то значи гарантовани откуп малина (различито у односу на остатак Србије док се не обезбеди функционисање Србије и на КиМ), за Велику Хочу то значи да Београд (због веће куповне моћи) обезбеди продавницу вина и ракија из српских винарија, а да се затим све одвија на комерцијалној основи. Због високог квалитета производа српских произвођача из тог краја, нема никакве сумње да би 100% вишкова било продавано само у Београду. За Гораждевац је то обезбеђивање продаје повртарских производа и воћа на скупим београдским пијацама на којима су цене и иначе тако високе да без проблема покривају трошкове транспорта. Јасан вам је приступ који заговарам, а који се уопште не примењује.

3) Много боље, ефикасније, користити средства која Србија већ опредељује за КиМ.

4) Значајно повећати финансијски капацитет СПЦ на КиМ (конкретно, Епархије рашко-призренске) тако да може да откупљује непокретности које Срби продају, а за које се сматра да су од посебног значаја (због бојазни да би њиховом продајом онда читав низ непокретности био обезвређен) како би исте постале власништво цркве. Црква то већ ради, али јој је потребна финансијска подршка.

5) Усмерити читав низ симпозијума и сличних догађаја на КиМ у средине које су српске (од конака Светих архангела у Призрену, до Грачанице и Високих Дечана, реконструкције туристичких капацитета на Брезовици и сл.). Истовремено, тиме повећати тражњу и за Албанце угоститеље у Призрену, албанска села око Гораждевца, како би живот показао да је развој у заједници са Србима итекако могућ.

6) Очистити медијски простор у Србији од планског дефетизма и величања Запада. Аргументима и одлучујућим утицајем РТС-а. Смањити присуство НАТО лобиста на 10 одсто, што је иначе знатно више од заступљености тих идеја у народу, дакле на веома фер ниво, али пет пута мањи од тренутне њихове заступљеност у медијима.

7) Изграђивати наше јединство око основних вредности. Није изградња јединства кад се каже „никакви сте, али вас ипак позивам на разговор“. То је управо разбуктавање беса код људи, што је атмосфера у којој Запад најлакше спроводи своје интересе. О тој теми сам већ писао у тексту „Поделе и разлике“, па да се не понављам.

Какви су нам изгледи да остваримо своје легалне и легитимне интересе на Косову и Метохији? Одлични. Само треба да престанемо да грешимо и да почнемо да користимо бројне полуге за остварење тих циљева које сада или уопште не користимо, или их користимо недовољно и на погрешан начин. Увек када ствари у основи зависе од нас, наша позиција је одлична.

Економска политика

Модел који примењујемо даје лоше резултате који се огледају у ниским стопама привредног раста, високој инфлацији (60 посто већој него у ЕУ иако ми нисмо имали ни приближно тако велике ударе на цене енергената и упркос томе што имамо фактички фиксни курс, док је евро веома слабио – па би код нас инфлација морала да буде знатно мања, а не знатно већа него у ЕУ/еврозони), тихим уништењем домаће привреде, нарочито оне која је извозно оријентисана, или оне у пољопривреди коју Запад систематично уништава како би потпуно преузео наше тржиште, изузетно лошем положају запослених због погодовања страним инвеститорима, повећањем задужености у апсолутним износима по све неповољнијим каматама итд.

Привредни систем нам је у основи конципиран као привезак Немачкој, па онда и другим привредама ЕУ. Наша огромна трговинска повезаност са тржиштем ЕУ је грешка, зато што изложеност једном тржишту у тако великом проценту значи да смо ми у додатним проблемима када то тржиште крене у рецесију. Што се управо догађа, са изгледима да се стање у ЕУ поправи тек у далекој будућности.

И, наравно, одмах следи опаска „али, шта уопште може боље“? Много тога. Имамо паре, имамо кадрове и имамо тржишта, само их не користимо.

О томе следеће недеље.