БРАНКО ПАВЛОВИЋ: Где је место Србије у свету који настаје

Процеси започети пре двадесетак година сада добијају на великом убрзању, немоћ САД је све очигледнија, отпор таквој политици је све већи, а решења у оквиру ШОС-а и БРИКС+ постали су узорни модели нових односа у свету

У овом тексту указујем на нови ниво проблема у који улазе САД на светском, али и домаћем плану. Уопште није реч о новим тенденцијама, напротив, све је то давно трасирано изградњом мултиполарног света који предводе Кина и Русија, али та борба, у основи за правду у свету, за право народа да се развија као људског права, добија оштрије контуре и процес се убрзава.

Украјина

Након сесије „питања и одговори“ Путина јасно је дефинисано да Русија иде на потпуно сламање агресивних политика НАТО у Европи, уз заокруживање геополитичке позиције Русије која обухвата излазак на Дунав и потпуно нову власт у Кијеву.

Иде се на тотални пораз политике САД у том делу света.

Сетите се бескрајних излива „забринутости“ НАТО лобиста код нас (што би песник рекао, „лоше прикривених намера“) о томе како на жалост у Европи пада нова гвоздена завеса и како је за Србију једина могућност да буде на страни те завесе где је и Америка.

Све иде потпуно обрнутим током од те наводне забринутости људи који узимају у обзир „реалност“. Баш када узмемо реалност у обзир, од доминације САД у Европи, у смислу успостављања гвоздене завесе, извесно неће бити ништа.

Реализација циљева Русије у Украјини ће битно смањити значај самог НАТО-а, ако уопште преживи као организација.

САД су кренуле да отворено економски исцрпљују европске државе, и то сада у бројкама изгледа овако: у последње три године раст БДП Америке је три пута већи од раста Немачке (приближно је исти однос и у поређењу са ЕУ). Другим речима, значајан део раста БДП Америке се заснива на гушењу привреда Европе. Нарочито Немачке. Други важан део раста САД је и даље раст тржишта хартија од вредности, из простог разлога што нагомилани новац нема где да се пласира, али то је сада друга тема.

Није могуће да се Немачка стабилизује док не успостави нормалне односе са Русијом. Према томе, Немачка ће у наредне три године сигурно бити у тешким економским проблемима. Да ли ће се после опаметити, не знам, али ово је сигурно.

Оно што је извесно, то је да ће Алтернатива за Немачку, која заговара излазак Немачке из ЕУ, бити најјача политичка снага на првим следећим парламентарним изборима. Упоредите ту чињеницу са ставовима у Србији да наш пут у ЕУ „нема алтернативу“. Без коментара…

Без Немачке као мотора привреде Европе, цео континент додатно губи на важности. Прво зато што је политички подредио своје интересе интересима САД, а онда и додатно, зато што је све мање битан за економију света.

Питање је само када, а не да ли ће се унутар главних држава ЕУ покренути политички процеси који ће се супротставити том убрзаном преливању капитала из Европе ка Америци

Ти процеси ће затим саму Америку довести у незабележен степен изолације унутар саме Европе. Утицај ће и даље остати велики, али ту где је неприкосновена данас, за само неколико година Америка ће постати предмет мржње.

Блиски исток

Догађаји у Гази убрзано воде САД (и сам Израел, наравно) у све већу међународну изолацију. Такође незабележену до сада.

Гласање у Генералној скупштину УН, 150 према 10, је показало да нико заиста важан у свету не стоји уз САД и Израел.

Чак су и Јапан, Јужна Кореја и садашња проамеричка влада Немачке искочиле из тог „елитног“ клуба од 10. То показује да је и сам Израел масакром око 10.000 деце у Гази изгубио сваки морални кредибилитет, али и да грађани у свим тим државама које су традиционални савезници САД не могу да подрже степен рушилачке силе који је данас потребан глобалистичком империјализму да би продужио своју умишљену доминацију у свету.

Америка због тога невероватном брзином губи утицај у арапском свету, али и у Турској. А те државе све боље и боље сарађују управо са Кином и Русијом.

Показује се и да Израел и САД уопште више не могу војном силом да реше ситуацију, а питања поштовања међународног права и решења „две државе“ за Палестинце се враћају на велика врата у светским оквирима.

Позиција САД постаје у том делу света неодржива већ на средњи рок.

Далеки исток

Интегративни процеси „Појас и пут“, али и чињеница да су усаглашени са огромним националним капиталним инвестицијама, пре свега Русије, па затим Индије и држава АСЕАН-а, постаје стабилизујући политички фактор Азије. И то поред стабилности коју већ даје чврста веза Кина-Русија, ШОС и БРИКС.

Кина је сада, после дводневне посете Си Ђинпинга Вијетнаму, у погледу Јужног кинеског мора практично потпуно изоловала Филипине као некога ко провоцира сукобе. И тиме битно смањила маневарски простор за будуће провокације са те стране. Истовремено, у атмосфери смањених тензија на релацији САД-Кина се дочекују избори на Тајвану.

Укупна порука региону је да Кина контролише стабилност и промовише развој, а да САД провоцирају нестабилност. На тај начин, САД и у том делу света бивају све више и више изоловане.

Америка

Отпори у самој Америци додатно отежавају спољну политику САД. Нема пара ни за Украјину ни за Тајван. Нема подршке за сукобе у свету, па је зато покушано да се на симболичкој равни „нормализују“ односи са Кином. Грађани све мање подржавају политику Џоа Бајдена, а све више сумњају у систем као такав.

И све то пре рецесије у Америци која је неминовна управо крајем 2024, почетком 2025. А када се то догоди, политички односи у САД ће ући у зону потпуно непредвидивог расплета.

Уместо закључка

Процеси започети пре двадесетак година сада добијају на великом убрзању, немоћ САД је све очигледнија, отпор таквој политици је све већи, а решења у оквиру ШОС-а и БРИКС+ постали су узорни модели нових односа у свету.

Србија без одлагања (да се мало похвалим, исто сам предлагао и у једном свом тексту још 2019. године) треба да поднесе захтев за учешће у раду и ШОС-а и БРИКС+, треба да разради детаљне механизме извлачења из погубног загрљаја САД, и да однос према ЕУ спусти на ниво који штити националне интересе Србије.