Бранко Павловић: Економско самоубиство Европске уније

Политичке елите ЕУ су прихватиле индоктринацију САД да се здравље економије – пре свега Немачке – постиже самоповређивањем. Ако вам се више свиђа, можемо као илустрацију користити и „савет” да је најуспешније пењање – скоком у провалију. Најбоља илустрација је самоодрицање, првенствено Немачке, од руског гаса.

Изградњом Северног тока 1 и 2 – сваки од њих се састоји од по две цеви капацитета 27,5 милијарди кубика годишње (110 укупно) – Немачка је себи обезбедила сигурну, јефтину и по количинама довољну енергију за деценијски привредни раст.

Наравно, Немачка је повезана и са гасоводом Јамал (преко Пољске), и на гасоводе који иду преко Украјине, али у најгорој варијанти – да сви ти други правци не испоручују довољне количине гаса – Немачка је била обезбеђена Северним током 1 и 2.

И шта се догодило? Одмах по завршетку Северног тока 2, који су САД опструирале на све могуће начине, садашња влада Немачке је одлучила да не приступи доношењу решења о његовој експлоатацији. Сама је себе ускратила за 55 милијарди кубика годишње.

Прихватајући наратив САД да је украјинска криза узрокована агресијом Русије, иако као потписница и гарант Минских споразума Немачка веома добро зна да је узрок кризе и сукоба искључиво у одбијању режима у Кијеву да одустане од етничког чишћења Руса у Украјини (уз истовремено приближавање НАТО и захтеву да Украјина поново постане нуклеарна сила), Немачка је постала носилац санкција ЕУ према Русији.

Једна од последица тих санкција и руских контра-мера усмерених на очување вредности рубље (не на прекид снабдевања гасом), била је смањење обима коришћења гаса кроз све гасоводе, да би, због одбијања Немачке да макар у том делу  одустане од санкција и изврши ремонт турбина, потпуно престало снабдевање гасом преко Свеверног тока 1.

Алтернативно решење

Приче о алтернативним снабдевањима су технички немогуће у периоду од 5-7 година, из два кључна разлога. Лежишта гаса у Холандији су исцрпљена и снабдеваће ЕУ све мање. И друго, и течни нафтни гас (ТНГ) и алтернативни правци снабдевања (Азербејџан, Ангола и сл.) изискују значајне инвестиције и нису довољног капацитета. Примера ради, Немачка уопште нема терминале за пријем ТНГ. У плану је изградња два таква терминала укупног капацитета од око 10 милиона тона (1 милион тона је око 1,4 милијарде кубика). И то је изводљиво за 4 године, а надоместило би око 12% количина које би Немачка у нормалним условима могла да користи из Северног тока 1 и 2.

Дакле, једна врста проблема је шта радити у „међувремену” и то изгледа нерешиво, осим ако се Немачка просто деиндустријализује. У том случају јој веће количине гаса заиста нису ни потребне. Наравно, милиони људи ће остати без посла, компаније имати огромне трошкове због селидбе фабрика и, вероватно, нерешив проблем за њих је где наћи тако образовану радну снагу какву имају у Немачкој. Зато што су они и иначе мање сложене процесе већ преселили изван Немачке, а задржали само високо сложене процесе производње.

Други проблем је и када се и ако се успе у томе да се огромним инвестицијама обезбеди алтернативно снабдевање (и ТНГ и нови гасоводи  и нуклеарке, ветар, сунце), привреда ЕУ остаје трајно хендикепирана у односу на светску конкуренцију, пре свега Кину и Индију, али и саму Русију убудуће, зато што су њени енергетски трошкови већи и тиме је цена финалног производа скупља. Уз то, инвестиције тог обима су могуће само уз повећање јавног дуга који је и иначе веома висок, на који дуг ће се убудуће плаћати веома високе камате, па ће и то у великој мери оптерећивати цену финалног производа, због пореза који морају бити већи да би се тај јавни дуг уопште сервисирао.

Искористивши тренутак када политичари ЕУ раде „пуним плућима” у корист интереса САД (прецизније малог круга веома богатих људи који суштински доносе стратешке одлуке, а које систем преко ширег круга дубоке државе заправо контролише и цео политички систем САД), у „магли” украјинске кризе дигнуте су у ваздух три од четири цеви Северног тока 1 и 2. Предвиђајући да ће притисак грађана, пре свега Немачке, у неком тренутку захтевати да се елементарно поштују њихови интереси и успостави нормалан рад привреде, просто је физички онемогућено да се гасоводи користе.

Руски министар одбране Шојгу је јавно оптужио Британце за овај терористички акт, прецизирајући да је реч о истој групацији која је одговорна и за напад дроновима на бродове Црноморске флоте. Али и без тог појашњења јасно је да – осим Англо-американаца у некој форми дубоке државе – нико други нема интереса за тако нечим.

Шпиглова обмана

Импресивна је идеолошка тврдокорност владе Немачке, која је одбила да пусти у рад неоштећену цев, чији је капацитет ипак довољан да битно смањи недостатак гаса на тржишту, самим тим и цену за крајње кориснике. Она и даље инсистира на заоштравању са Русијом по цену свих сопствених интереса.

Како би некако умирили немачки народ, власт је индиректно преко Шпигла саопштила нетачну тврдњу да је и та линија оштећена. Гаспром контролом притиска у цеви веома добро контролише да ли постоји цурење или не, ако је обавестио Путина да је снабдевање могуће – онда је то сигурно тако. И пошто оштећења нема (за сада, а можда Шпигл има најаву да ће мањом бомбом у међувремену онеспособити и тај крак), а влада Немачке хоће да се грађани смрзавају и то плаћајући високе цене за грејање, онда се изнашло „решење” да Шпигл смањи очекивања бирача тврдњом да тема не завређује анализу јер је и тај крак оштећен (о томе како је оштећен, колико, када би се могао поправити итд. нема наравно ни речи).

У бројкама, подређивање интереса ЕУ америчким интересима изгледа овако: ТНГ је због повећане тражње поскупео 7-8 пута у односу на прошлу годину (у неким тренуцима и 10 пута). А САД продају ЕУ ТНГ по цени која је чак 4 пута већа од цене по којој се исти гас продаје купцима у САД.

Могуће повећање количина из Катара је несигурно због тога што то захтева велике нове инвестиције у самом Катару, а затим то снабдевање је суштински потпуно под контролом САД. Дакле, увек ће за ЕУ то бити енормно скупо, а може и да га не буде. За разлику од Русије која, супротно клеветама, никада не користи енергенте за политичке утицаје (ево и сада је понудила да снабдевање иде неоштећеним гасоводом), искуство нам говори да САД увек користи све економске предности у политичке сврхе.

А добар пример смо и ми у Србији и цео тзв. Турски ток који преко Бугарске и нас иде за Мађарску и даље за Аустрију. Па он ради без проблема. Ако би намера Русије била да користи гас у политичке сврхе, зашто би наставила да снабдева Бугарску, Мађарску и Аустрију (ми ту, по уговору, користимо само око 2,2 милијарде од 15 колики је капацитет гасовода)?

Питање захвалности

Ми смо, такође, добар пример (и Мађарска, наравно) и због тога што – за разлику од већине држава ЕУ – нисмо насели на мантру како је најбоље да се не уговара снабдевање по дугорочним уговорима, него берзански. И тако сада за уговорену количину од око 2 милијарде кубика годишње, по веома повољној формули (везана за цену нафте), плаћамо око 3 милијарде долара мање него да гас купујемо на „слободном тржишту”. Та слобода тржишта, као што видимо, иде до терористичког дизања у ваздух инфраструктуре. Толико је то слободно.

Једино нам недостају речи да то опишемо. Наиме, ако смо „бескрајно захвални” ЕУ због донације од 160 милиона евра за гасни интерконектор до Бугарске, па нека томе додамо и приступне фондове од око 220 милионе евра годишње – што је у збиру око 400 милиона – којим епитетима да захвалимо Русији за 8 пута већу годишњу помоћ, кроз уговорену цену гаса?

Цена коју ће ЕУ платити је:

– губитак тржишта Русије,

– губитак конкурентности на свим тржиштима света,

– пад животног стандарда,

– унутрашње политичке нестабилности,

– исељавање најталентованијих у САД, а временом и Кину,

– нагла продаја најбољих компанија странцима због пада евра,

– повећање дезинтегративних процеса у ЕУ и еврозони.

А због чега? Зато што су подржали амерички напад на Русију (наравно и Кину), актуелно подржавајући идеје етничког чишћења Руса из Украјине од стране кијевског режима (опет скраћено, али не и суштински нетачно, читај САД).

И још нас уче како треба да се угледамо на „европску рационалност и европске вредности” – док гледамо својим очима како се некадашње предности ЕУ топе као сладолед на врелом сунцу.