Бранко Павловић: Диктат и разумевање

Објективно (не узимам у обзир филозофски аспект) Срби су на страни Русије у рату у Украјини. Да ли је то добро за Србију и Србе зависи од анализе која нам утврђује да ли је такав однос рационалан/разборит или није. Како разумемо шта нам ваља чинити је процес доношења одлуке након претходних корака.

Могуће је да је однос према Русији мање рационалан, али да нам у сопственом грађењу саморазумевања веома користи (нека буде што бити не може), а могуће је да је и сасвим рационалан, али политички треба одмерити у склопу разумевања сопственог интереса, од краткорочног до дугорочног, шта треба радити.

Објективно се Кина и Србија, Кинези и Срби културолошки разликују. Разлике су очигледне и по величини и броју становника итд. Али, да ли самим тим не можемо ништа из кинеског искуства руковођења државом, привредом и друштвом да научимо и применимо код себе, зависи од анализе. Па, ако анализа покаже да је значајан део тога могуће применити, резумевање нам даје одговор о томе шта је за нас добро учинити, јер није добро све што је и могуће.

Објективно се ЕУ суштински (мање формално) распада. Анализа нам је потребна да бисмо разумели због чега и у ком правцу. А затим треба да разумемо шта нам ваља чинити.

О првом случају говорим у овом тексту, а друга два ћу обрадити неком другом приликом.

Пре него што у најкраћим цртама прођемо кроз анализу наведене теме, да дефинишем и шта је то диктат.

То је формални политички захтев Запада, прецизније, САД и држава које безусловно прате спољну политику САД, захтев сасвим јаван или мање јаван да се Србија мора понашати на прописани начин који је Запад одредио и то без обзира на објективно стање, са забраном да се ишта анализира и са применом свеобухватних програма гушења саморазумевања у Србији.

Анализа и разумевање програма гушења саморазумевања у Србији су веома важни и захтевају више простора, па ћу их оставити за неки други текст.

Када говоримо о позицији Србије у погледу рата у Украјини у анализи треба поћи од неколико увида.

Техникe владања

Прво, САД су присутне репресивним мерама свуда у свету. Независно од успешности, покушаји финансијског потчињавања других држава и њихових привредних система су увек праћени и војним присуством. У самој држави, или у региону. Увек. Такво понашање Америке у дугом временском периоду, уз непрекидну примену бруталне силе и спровођењу агресија на друге државе, несумњиво говори да она жели да влада целим светом. И да њен најмоћнији сегмент, оличен у финансијској олигархији, не може да увећава своје богатство на дужи рок, ако не влада целим светом.

Техника владања се наравно спроводи на разне начине, не само војном силом: кроз неоправдано учешће долара као валуте и у међународној трговини и у девизним резервама других држава, контроли банкарског сектора и свих трансакција (ако је могуће) изван САД, обавештајним упливима, контролом медија и да не набрајам даље, све до отворених војних агресија.

Друго, да ли се може разборито очекивати да се сам систем глобалистичког империјализма, који видимо као спољну политику Америке, коригује? Да ли се виде назнаке способности тог система да унутрашњим снагама одустане од глобалистичког империјализма?

Предуслов за то лежао би у реформама финансијског сектора Запада који би за циљ имао обуздавање моћи тог сектора, прво, у односу на политичке структуре САД и њених сателита, а затим и у односу на друге привредне гране. Наравно, и у обуздавању војно-индустријско-обавештајног сектора.

Међутим, у САД и другде на Западу све се одвија сасвим супротно пожељним токовима, ако под пожељним подразумевамо мир у свету и фер пословне односе. Другим речима, све иде сасвим у складу с тим да тај систем глобалистичког империјализма нема способност унутрашњег коректива.

Када имамо посла са системом који хоће да влада целим светом и који се сам од себе не може променити, онда једино преостаје или да се допусти да он влада целим светом и да сви постанемо нека врста његових модерних (или класичних) робова, или да се он заустави спољном силом.

Рат у Украјини је данас веома важан процес заустављања глобалистичког империјализма у жељи да влада целим светом, спољном силом коју непосредно примењује Русија против њега, а посредно све државе које нису увеле санкције Русији.

Осам година напора

Како знамо да у Украјини није реч о руском империјализму? Рекла нам је Ангела Меркел, ако нас баш мрзи да трошимо више времена на анализу.

Русија је инсистирала на спровођењу резолуције 2202 СБ УН по којој се Украјини гарантује суверенитет на свим територијама на којим је данас фронт. Запад је то свесно спречио. Који би империјалиста жртвовао осам година укупних напора да се очува интегритет Украјине, како је то учинила Русија? Наравно да је питање само реторичко.

Други необорив доказ да није реч о империјалним тежњама Русије је последњи покушај да се са САД договори укупна стратешка сигурност у децембру 2021. године. Такав договор би наравно узео у обзир безбедносне интересе и Русије, али би истовремено сасвим ограничио било чије империјалне амбиције. Који то систем империјалног усмерења предлаже сопствено ограничење империјалних намера?! То се никада и нигде није догодило.

Сви, према томе, знамо да Русија у погледу Украјине нема никакве империјалне намере.

Да би смо разумели које намере Русија има, морамо рационално у анализи поћи од тога да је оно што се догађа у Украјини само епизода у намерама САД да владају целим светом. Поред тога, намере Русије извесно дефинише и посебан интерес Русије у заштити Руса у Украјини од етничког чишћења.

И видимо да цео свет предвођен Кином (минус Запад) то веома добро разуме.

Рационалан став

Разумемо и ми. Независно од тога да ли је сваки Србин или припадник друге нације у Србији, одговарајући на питања анкетара ко је за сукоб крив и да ли Србија треба да уведе санкције Русији имао баш све ово што сам навео у виду, или није, тек, став више од 80 одсто испитаних да су на страни Русије у рату у Украјини је рационалан. Није утемељен на претпостављеној русофилији, него на тачном увиду.

Када се томе дода и спречавање превентивном војном интервенцијом више него реалне опасности од етничког чишћења Руса у Украјини, што је нажалост нама Србима веома познато како се спроводи ако војне заштите нема, онда је за нас Србе улазак руске војске у Украјину и више оправдан него за друге народе.

Пошто су укупне жртве у борби, неопходној борби за све који не пристају да буду робови, против глобалистичког империјализма најмање када сви удружимо снаге, онда је за Србију најбоље да се придружи државама које су већ изразито у тој борби.

Разумевање се односи само на то када и на који начин Србија може највише да допринесе сламању Запада.

Одбрамбена мера

Не зато што било ко у свету жели да Запад буде сломљен, него искључиво као одбрамбену меру од тог империјалног Запада. Реч је само о сламању империјалне компоненте Запада, а после нека живе како год хоће. И наравно да ће са са таквим државама сарађивати у пуном обиму.

Основно разумевање и за Србију и за све остале је да сарадња са САД није сада на дневном реду, него борба против Запада. Са основим циљем да им не дозволимо да сламају једног по једног противника. Јер, ако им то пође за руком, онда је судбина човечанства у њиховим рукама за стотине година унапред.

Водећи, наравно, рачуна да наше жртве у тој борби буду што мање. Али уз пуну свест да смо ми директно на удару Запада и да, ако ми напустимо друге који се боре против њега, и они ће напустити нас, а онда ћемо ми први платити највећу цену. Солидарност у борби против Запада је наш највећи национални и стратешки интерес у датим околностима. Наше жртве ће тако бити најмање.

Укратко, закључак је сасвим супротан од ставова свих који нас плаше да не смемо да се супротставимо јер ћемо непотребно страдати. Не, страдаћемо непотребно ако се не супротставимо.

Захтеви на столу

Диктат нам је на столу. Да одмах признамо тзв. Косово као државу у истом капацитету у коме је то Србија, како су нам прописали предлозима уговора и анексом са лирским називом „нормализација односа“, прихватимо незаконитог међународног представника у БиХ као пашу чија се не пориче и странце у Уставном суду као кадије, уведемо санкције Русији и да читамо преузете обавезе са ММФ свако вече пре спавања, да случајно сутра не пропустимо нешто да урадимо што је записано, или не дај боже прихватимо понуду неког другог инвеститора, која је повољнија од америчке/западне.

Нама, у ствари, тај брутални диктат Запада веома олакшава саморазумевање неопходности да се стане на страну свих оних који се боре против њиховог империјлаизма.

У овим околностима, поступати мудро никако не значи узмицати.