Бранко Милановић: Варљива постојаност памћења

Сматра се да је Кина била прва земља (цивилизација) која је направила модерну верзију папира. Папир се наводи као један од четири велика кинеска изума (остала три су компас, барут и штампа). Можда ће Кина бити прва земља која ће папир и укинути.

Оно што је у данашњој Кини упадљиво – у поређењу чак и са оном од пре пет година – јесте потпуни нестанак папира. Мислим притом на папир као средство за преношење информација, а не на папирнe салветe у ресторанима. Нешто од тог нестанка се можда и оправдано слави:

• уместо картица за метро које се лако загубе – сада су ту електронске карте на мобилним телефонима;
• уместо пластичних кредитних картица – у вашем телефону су Алипеј и слични системи;
• уместо згужваних новчаница – сада су ту безконтактни екрани којим плаћате своје рачуне.

Било би погрешно тумачити ово као идеолошку одлику повезану са актуелним системом електронског надзора у Кини. Веома сличан тренд може се уочити и другде, у свим модерним друштвима: Кина је само мало испред остатка света. Осим тога, чак је и сама идеолошка пропаганда под утицајем овог тренда.

У прошлости су у музејима повезаним са разним догађајима у вези са Комунистичком партијом Кине (КПК) биле изложене разне званично одобрене публикације: говори, резолуције, биографије. Од тога готово ништа није остало. У одличном шангајском музеју посвећеном оснивачком конгресу Комунистичке партије Кине – у музејској продавници може се купити само једна књига.

Продају се оловке, беџеви, кишобрани, играчке, торбе, панде, али не и писана документа. Узалуд би неко трагао за неким темељним публикацијама као што су Оснивачки акт КПК, прве партијске одлуке итд.  Штавише, гледајући бројне експонате који се баве Новим културним покретом 1920-их и публикације изложене у музеју, неко би се могао запитати чиме би се у будућности могли представити слични културни покрети данашњице? Копијама мејлова? Лаптоповима у којима се чувају текстови?

Ова дематеријализација информација може се славити, можда понекад и претерано, с обзиром на релативно скромне добитке у ефикасности у поређењу са старијим системом, али ови хвалоспеви занемарују једну важну ствар.

Интеракције људи нису засноване само на садашњости. Наше интеракције и мишљења су пре „поруке у боци бачене у море” у нади да ћемо наше тренутно размишљање образложити и у будућност пренети оно што осећамо и шта смо научили. Ово је предност писаног система преношења у односу на усмени. Орални систем нити је могао да преноси информације кроз време, нити да их преноси верно. Данас имамо Хомерове стихове јер је неко у своје време успео да их запише.

Ствари не би дошле до нас да нису сачуване на списима направљеним од папируса. Или још боље – као што су то чинили Египћани, Грци и Римљани – чување одређених чињеница било је поверено камену: био је издржљивији од папира, али је на њему било тешко клесати и преносити дуже и сложеније поруке.

За три недеље колико сам провео у Кини, видео сам у бару једног пекиншког хотела изложена два примерка штампаних новина на кинеском језику и новине Чајна дејли (China daily) – нико их није ни дотакао; једну особу у шангајском музеју како чита нешто што је изгледало као новине; и оца који свом детету чита стрип у возу – и ништа више што је забележено на папиру. За три недеље.

Наравно, отишао сам у велику књижару у Шангају са књигама на шест спратова и видео сам прелепу нову библиотеку на универзитету Џеђианг. Тамо има много књига. Дакле, папир као средство за преношење или складиштење информација није потпуно нестао. Али је његова функција преношења у будућност данашњих информација очигледно ишчезла.

Ово није тривијално питање. Будућим генерацијама неће бити важно да ли су информације о вашем путовању подземном железницом забележене на комаду папира или су похрањене у вашем мобилном телефону. Али смештање целокупног савременог знања у електронски формат је опасно. Већ можемо да видимо прве последице тога.

Електронски систем складиштења је већ довољно стар да примећујемо како су многе веб странице, линкови, блогови на којима су информације складиштене већ оштећени, избрисани или премештени којекуда. Подаци о приходима домаћинства или другим карактеристикама популације прикупљени у прошлости у многим случајевима су изгубљени јер су се софтверски системи који се користе за читање и обраду таквих информација променили.

Иронично, али нимало изненађујуће, јесте да све информације које можемо добити у вези са ранијим пописима становништва (а овде не говорим о подацима из древних времена, већ о подацима старим 20 година) потичу из штампаних сажетака таквих извора. То сам врло јасно видео на примеру анкета о совјетским домаћинствима, чији су сви подаци неповратно изгубљени јер се већ раних 1990-их технологија у потпуности променила, а без огромног и скупог напора, компјутерске картице совјетске производње више се нису могле читати. Овај проблем проблем је свугде исти. Микроподацима из САД-а из 1950-их и раних 1960-их више није могуће приступити.

Са потпуним преласком на само електронске информације крећемо се ка свевладајућем „презентизму”. Информације се могу ефикасно и јефтино преносити тренутно и данас, и чувати у веома кратким временским периодима, али су након тога заувек изгубљене.

Када наша цивилизација нестане, неки нови истраживачи, можда за хиљаду година, суочиће се са загонетком: да ли је у наше време писменост нестала? Како објаснити да је цивилизација која је за собом оставила милионе записа (сачуваних на начин на који су сачувани свици са Мртвог мора) изненада напустила писменост и вратила се усменој комуникацији и варварству?

Чињеница је да ће и ова моја објава – колико год била вредна – заувек нестати када веб локација на којој је читате буде преклопљена и замењена другим форматом дисеминације. До тада, покушајте да је уклешете у камен.

 

Наслов и опрема текста: Нови Стандард