Синоћ сам био на њујоршкој промоцији Ране Фарохар. Објавила је нову и важну књигу, Повратак кући: пут до просперитета у постглобалном свету, у којој анализира глобализацију данас и испитује шта би могла донети будућност. Књигу нисам прочитао, нисам затражио ни бесплатан примерак (иако их је било доста). Знам колико је ауторима стресно састављање симпатичних посвета после промоције, па нисам хтео да је оптерећујем (радије ћу купити књигу). Али читао сам њене чланке у Фајненшел Тајмсу. На промоцији сам сазнао да ће јој објавити важан програмски текст, па сам набавио тај број.

Идеја коју у овом тексту образлаже није нова, али она то ради необично јасно и прецизно и чини то у правом тренутку. Теза је да запад треба да одустане од глобализације и врати се трговинским блоковима који ће се формирати између држава које деле одређене политичке вредности и геополитичке интересе. Запад такође треба да примени оно што Кристиа Фриланд, канадска вицепремијерка – назива „friend-shoring”– повлачење производње и усмеравање трговине на територије пријатељских земаља. Говор који је Кристие Фриланд недавно одржала у Брокингсу ауторка цитира с одобравањем.

Слободна трговина

Два су разлога за одустајање од глобализације. Први је тај што је овај процес био економски погубан за средње класе на западу. „Слоновска крива”, коју смо изворно објавили Кристоф Лакнер и ја, показује суштину проблема – период високе глобализације од 1988. до 2008. био је добар за средње класе у Азији и глобални 1 проценат на врху – али не и за средње класе на западу. Друго, на терену геополитике глобализација је допринела успону Кине која је сада главни конкурент Сједињеним Државама. Данас Кина генерише 21 одсто глобалног БДП-а, у односу на америчких 16 одсто, док су 1988. ти проценти износили 3,5 и 20.

Наведени аргументи за одустајање од глобализације и враћање регионалним блоковима итекако имају смисла из перспективе политичких интереса западних земаља. На велику жалост америчких либерала, идеју је први изложио Доналд Трамп, па су сада у спровођењу ове и неких других иницијатива принуђени да иду његовим стопама.

Питање је како ће се такав преокрет оправдати пред остатком света. У западном наративу после 1945. заступан је управо супротан став: слободна трговина је од користи свима и доприноси мирољубивој коегзистенцији. Чак и ако не прихватамо тезу коју заступају Монтескје, Блоч и Дојл, о трговини као гаранту мира, економски аргументи у прилог слободној трговини увек су били снажни, а примери Кине, Индије, Вијетнама и Бангладеша додатно су их ојачали.

Запад, који је дуго био главни идеолошки заговорник слободне трговине, сада мења став зато што му слободна трговина више не иде у прилог. Али из глобалне перспективе то није важно: идеја слободне трговине никада није подразумевала посебну корист за једну страну – као што је случај с меркантилизмом – већ заједничку корист за већину учесника. И никада се није подразумевало да ће корист бити расподељена апсолутно свима, већ да ће стране које имају губитке бити компензоване на домаћем терену или да се бар неће допустити да њихови губици поремете овај процес.

Трговински блокови

Сада нам говоре да је време да се читав аранжман преиспита. Али није нам дозвољено да заокрет назовемо правим именом и кажемо да је у питању повратак трговинским блоковима. Таквих блокова је било у прошлости: британске империјалне преференције, јапанска зона заједничког просперитета, централноевропска зона Велике Немачке, совјетски Савет за узајамну економску помоћ. Блокови су одговарали геополитичким интересима укључених земаља. Последњих 80 година сматрали смо да су то идеолошки ретроградни остаци квазиаутаркичних политика „отимања од суседа”. Сада треба да поверујемо да се „friend-shoring” по нечему разликује од трговинског блока. Не разликује се. Добили смо меркантилизам под новим именом и трговинске блокове у другачијем паковању.

Постоји још један проблем. Запад је дуго био „надлежан” за доминантну економску идеологију. Ту идеологију су усвајале све међународне организације. Ако запад пође путем трговинских блокова, како ће ММФ објаснити Египту, Парагвају, Малију и Индонезији да они треба да остану у режиму слободне трговине? Ако се глобализацији (оправдано) приписују раст дохотка у Азији и највећи пад глобалног сиромаштва у историји, да ли сада треба да преокренемо политике борбе против глобалног сиромаштва и прогласимо трговинске блокове за темељ новог економског поретка? Ко ће то саопштити ММФ-у, Светској банци и Светској трговинској организацији?

Одустајање запада од глобализације је разумљиво из меркантилистичке перспективе националне величине. Колберт би то подржао. Али не треба се заносити идејом да ће се остатак света преко ноћи променити и да ће му промаћи пуне размере идеолошке промене коју овај тренд носи. Да се неће запитати није ли онај први импулс за економско отварање био производ неких другачијих геополитичких интереса који су у међувремену показали своје недостатке. Универзално важење идеологије није могуће одржати ако нисмо спремни да је и сами прихватимо.

Превео Ђорђе Томић 

Извор Пешчаник

Насловна фотографија: Reuters/Jonathan Ernst