Бранко Милановић: Идеологија Доналда Трампа

Има ли Доналд Трамп идеологију? И шта би та идеологија могла бити? Прво питање је заправо сувишно: свако од нас има идеологију, а ако нам се учини да је неко нема, то је вероватно зато што је у питању амалгам фрагмената различитих идеолошких система, сложених на нов начин, због чега је тешко препознати их и дати им име. Али то не значи да идеологије нема.

Одговор на друго питање вреди милион долара, јер ако бисмо успели да реконструишемо Трумпову идеологију, можда бисмо могли да наслутимо или покушамо да предвидимо (елемент неизвесности је овде веома висок) како ће изгледати његова владавина у наредне четири године.

Већина људи није способна да кохерентно расправља о Трамповој идеологији из једног од следећа два разлога: први је тај што су заслепљени мржњом или дивљењем, други, тај што елементе које препознају код Трампа не могу да сместе у неки већ препознатљив и јасно дефинисан идеолошки оквир на који смо навикли.

Погрешна тумачења

Пре него што покушам да одговорим на ово питање, допустите да се прво ослободим два, по мом уверењу, потпуно промашена епитета која се често везују за Трампа, а којима се он проглашава за фашисту или популисту. Ако се реч фашиста користи као увреда, то је у реду и слободни смо да је тако користимо. То никоме није нарочито важно.

Али коришћење таквог описа у рационалној расправи о Трумповим уверењима је грешка. Фашизам као идеологија подразумева (1) ексклузивистички национализам, (2) величање вође, (3) наглашавање моћи државе у односу на поданике и приватни сектор, (4) одбацивање вишестраначког система, (5) корпоративистичку владавину, (6) потискивање класне структуре унитарним национализмом и (7) квазирелигијско обожавање партије, државе и вође. Нема потребе да разматрамо све ове елементе понаособ да бисмо приметили да немају готово никакве везе с оним у шта Трумп верује и шта заступа.

Реч „популиста“ такође се често злоупотребљава у последње време. Упркос покушајима да се њено значење прецизније дефинише (по мом мишљењу прилично неуспелим), у пракси се углавном користи као етикета за лидере који побеђују на изборима и то чине на платформи која се „нама“ не допада. Отуда је реч практично изгубила смисао.

Шта су саставни делови Трампове идеологије, у облику у ком смо могли да је назремо у претходне четири године његове владавине?

Меркантилизам. Меркантилизам је старо и свето учење које економску активност, а посебно трговину робама и услугама између држава, посматра као игру нултог збира. Такав поглед на свет историјски се везује за период када су богатство чинили злато и сребро. Ако се има у виду да је количина злата и сребра ограничена, јасно је да су она држава и онај владар који поседују највише злата и сребра (без обзира на сва друга добра) истовремено и најмоћнији.

Свет се доста променио од 17. века, али многи још верују у меркантилистичку доктрину. Штавише, ако мислите да је трговина заправо рат вођен другим средствима и да је Кина највећи ривал или антагонист Сједињених Држава, меркантилистичка политика према Кини намеће се као природан одговор.

У време када је Трамп почињао да примењује такве мере 2017. године, оне нису биле ни приближно тако популарне као данас. Бајденова администрација је Трампове мере преузела и значајно их проширила. Можемо очекивати да ће их Трамп удвостручити.

Али поступање меркантилиста је трансакционо, па се то може очекивати и од Трампа: ако Кина пристане да продаје мање и купује више, он ће бити задовољан. За разлику од Бајдена, Трамп неће покушавати да поткопа или сруши режим у Кини. Дакле, супротно ономе што многи верују, мислим да је Трамп добар избор за Кину (ако се имају у виду алтернативе).

Трампове позиције

Трка за профитом. Као и сви републиканци, Трамп верује у приватни сектор. Такође верује да је приватни сектор непотребно оптерећен прописима, правилима и порезима. И сам је био капиталиста који не плаћа порезе, што је по његовом мишљењу само доказ да је био изузетан предузетник.

Али за капиталисте нижег ранга прописе треба поједноставити или укинути, а порезе смањити. У складу с тим он верује и да порези на доходак од капитала треба да буду нижи од пореза на доходак од рада. Предузетници и капиталисти су они који отварају нова радна места, а сви остали су, као што каже Ајн Ренд, „гребатори“.

Код Трампа ту нема ничег новог. У питању је она иста доктрина која је на снази још од Регана и Клинтона. Трамп је можда гласнији и директнији у позивима на смањивање пореза на капитал, али у основи жели исто што и Буш старији, Клинтон и Буш млађи. Оно у шта је веровао и Алан Гриспен, икона либерала.

Антимигрантски „национализам“. Ово је већ мало теже. Израз „националиста“ није лако применити на америчке политичаре јер смо углавном навикли на „ексклузивне“ (искључиве) европске и азијске национализме. Када говоримо (на пример) о јапанском национализму, говоримо о јапанским националистима који би све етничке нејапанце најрадије искључили и одузели им право било одлучивања или присуства у земљи, или обоје.

Исто важи за српски, естонски, француски или кастиљански национализам. Амерички национализам по природи ствари не може бити етнички или повезан с крвним сродством због велике хетерогености популације Сједињених Држава. Коментатори су зато измислили нови термин, „бели национализам“.

То је бизарно решење, јер боју коже доводи у везу с етничким (или крвним) сродством. Верујем да дистинктивна одлика Трамповог „национализма“ није ни етничко ни расно утемељење, већ једноставно непријатељски став према новим мигрантима. То се у основи не разликује од антимигрантских политика у срцу социјалдемократског света, у нордијским и северозападним европским земљама где десничарске странке, на пример, у Шведској, Холандији, Финској и Данској, верују (као што каже холандски десничарски лидер Герт Вилдерс) да су њихове земље већ „препуне“ и не могу прихватити још имиграната.

Трампово становиште је необично само зато што Сједињене Државе, објективно посматрано, по било ком критеријуму, нису попуњена земља: густина насељености по квадратном километру у Сједињеним Државама је 38, а у Холандији 520.

Повратак очевима оснивачима

Нација за себе. Када удружимо меркантилизам и непријатељство према мигрантима, приближавамо се ономе што би могло чинити америчку спољну политику у новом Трамповом мандату. Биће то политика националистичког антиимперијализма. Што тражи додатно појашњење.

То је неуобичајена комбинација, нарочито за велике силе: ако су велике, националистичке и меркантилистичке, готово интуитивно се подразумева да морају бити и империјалистичке. Али Трамп не испуњава таква очекивања. Он се враћа спољној политици очева нације, који су се гнушали „петљања са странцима“.

По мишљењу очева нације и самог Трампа, Сједињене Државе су моћна и богата земља, која брани своје интересе, али није „незаменљива нација“, на начин на који је описује Медлин Олбрајт. Њен задатак није да исправља светске криве Дрине (у оптимистичком или прагматичном читању ове доктрине) нити да расипа новац на народе и циљеве који немају везе с интересима САД (у реалистичком читању).

Тешко је рећи зашто Трамп није љубитељ империјализма, који су сложно прихватале обе америчке странке од 1945, али верујем да се инстинктивно приклања вредностима очева нације и људи попут републиканца Роберта Тафта, Рузвелтовог опонента, који је веровао у економску снагу Сједињених Држава, али није налазио за сходно да се на тој снази гради хегемонијска позиција политичке владавине читавим светом.

То не значи да ће Трамп одустати од америчке хегемоније (НАТО се неће расформирати), јер, као што је писао Тукидид: „Више није могуће одрећи се овог царства, иако неки људи у стању панике и у духу политичке апатије верују да би то била добра и племенита ствар. Ваше царство је сада слично тиранији: можда није била добра идеја подизати га; али сада га свакако не смете испустити“.

У светлу Трампових меркантилистичких уверења, можемо претпоставити да ће натерати америчке савезнике да одреше кесу. Као у Перикловој Атини, заштита више неће бити бесплатна. Не треба заборавити да је прекрасни Акропољ ком се данас дивимо изграђен златом присвојеним од атинских савезника.

 

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

 

Извор: Global inequality and more 3.0

 

Превод: Ђорђе Томић/Пешчаник

 

Насловна фотографија:  Scott Eisen/Getty