БРАНИСЛАВ ГУЛАН: Нестајање Србије

У Србији нису запостављена само села, него цело њено рурално подручје. У селима нема ко да ради, а у градовима нема шта да се ради. Сељак не служи само да би производио храну, он је особа која би требало да има живот достојан човека. Да друштво зна шта ће са селом, имало би ваљану, реалну стратегију, односно акциони план. Mеђутим, све досадашње владе као да нису разумеле потребу за опстанак села. У стратегијама су били нетачни, нереални и неоствариви програми и жеље. Tо је показала и њихова реализација. Уместо планираног физичког раста аграрне производње у прошлој години од девет одсто, имали смо пад од осам одсто! Tо су била само неостварива обећања за 631.000 сељачких газдинстава. Сточарством се бави њих око 330.000, који имају у стајама око 436.000 крава. Креатори аграрне политике као да су заборавили да се рурални развој не односи само на пољопривреду, већ и на социокултурни развој села и заштиту животне средине.

На село се гледало из кабинета, без реалних теренских истраживања. Сељака једном убеђују да „баци што више ђубрива”, други пут да изврши комасацију, затим да сади ову или ону сорту. Држава сељаку треба да помаже континуирано. Проблеми морају системски да се реше, а уредбама само да се „гаси пожар”. Аграром и селима у Србији бави се више од 25 институција, али и поред низа обећања о бољитку, селу је све теже, а свако четврто нестаје!

За пола века на просторима некадашње СФРЈ из села у градове је прешло осам милиона људи! У Европи је за такав процес требало око 120 година. Tако су се стари из села готово неприметно преселили у градове: некад млади досељеници са села сада су остарели пензионери по градовима. Другим речима, потпуно је нормално да се број, размештај и структура сеоских насеља прилагоде савременим условима организације привреде и друштва, што подразумева и гашење и дислоцирање насеобина насталих у отоманско време по принципу „утећи у што већи крш и забит” ради опстанка.

Нажалост, произлази да је последњи озбиљан просторни планер у Србији био кнез Mилош, јер се још од тог времена до данас гашење или премештање села доживљава као највећи ударац на „традицију”. Tако се и долази до саме суштине демографског проблема одсечености села од градова. За спасавање села и Србије потребна је реиндустријализација и комбиновање традиционалног и модерног. Но, битка за села већ је изгубљена и сад је потребно водити борбу за опстанак варошица које нестају! Јер, у Србији годишње умре чак 40.000 житеља више него што се роди.

Шта нас очекује у будућности? У свету данас око 50 одсто укупног броја становника живи на селу. У Србији, у руралним подручјима се налази више од 40 одсто житеља. У условима данашње цивилизације, код нас и у свету, био би огроман ризик ако би се становништво концентрисало само у градовима. А то је случај данас у Србији, где нам трећина становништва живи у Београду и околини, па је потребно зауставити такав процес.

Резултати пописа у Србији:

* 7.163.034 становника, 2.487,886 домаћинстава.

* Ван градских средина живи 2.914.990 становника (40,5 одсто).

* Од 4.709 насеља – села, 1.200 је у фази нестајања, у 1.034 је мање од по 100 житеља.

Стање у селима:

* У 550 је мање од по 50 становника.

* У 86 одсто насеља смањује се број житеља.

* Око 50 насеља је празно, док још 85 има мање од по десет становника.

* У сеоским насељима има 50.000 празних кућа, а на још 150.000 пише да тренутно нико у њима не живи.

* У 500 села не постоји асфалтни пут ни веза са светом, у 400 села нема продавнице, пошту нема око 2.000 села, у 2.140 нема амбуланте!

* Више од 200 села су без иједног становника млађег од 20 година.

* Република Србија располаже са 5.097.000 хектара пољопривредних површина. Од тога су 4.224.000 хектара обрадиве површине. Према попису, обрађује се 3.355.859 хектара. Знатан део њива, око 860.000 хектара, у парлогу је. Просечна величина поседа по домаћинству износи 4,5 хектара, а учешће сточарства у укупној аграрној производњи износи око 35 одсто (у свету је то више од 60 одсто).

* У Србији се узгаја око 908.990 говеда, 3,4 милиона свиња, 1,783 милиона оваца, 235.576 коза, 26,6 милиона живине и постоји 673.651 пчелиње друштво. Газдинства поседују 408.734 трактора и око 25.000 комбајна. Mеханизација је стара око две и по деценије.

* Водни режим је повољан, али неискоришћен. Наводњава се до три одсто или до 100.000 хектара. У свету се наводњава 17 одсто површина.

* Осигурава се само осам одсто површина и имања.

* У пензиони фонд уплаћује 155.720 пољопривредника. Просечна пензија је 10.800 динара.

Тагови: Бранислав Гулан