БРАНИСЛАВ ГУЛАН: Држава споро враћа дедовину

Наследници имовине, одузете и отете после Другог светског рата чекали су више од шест и по деценија да се донесе Закон о реституцији и враћању имовине.

Република Србија је била једна од последњих бивших комунистичких земаља која је донела тај закон. Када је реч о његовом спровођењу, још су то само пионирски кораци. Од њега се очекује да се спрече нове спекулације, односно продаја имовине, која већ има власнике.

Иначе, око 140.000 власника и наследника тражи од државе да им се врати имовина отета после Другог светског рата. Основни модел на ком се заснива Закон о реституцији је враћање одузете имовине у оним случајевима где је то могуће. То је најправичнији и уједно најјефтинији начин да се обештете прави власници.

Осим трошкова, држава од овог обимног посла очекују и бројне користи, иако је он веома компликован и подразумева задовољење историјских права изворних власника. Ово је подухват од великог политичког и државног значаја, јер ће се тако коначно уредити земљишне књиге и појаснити власнички односи, што су кључни захтеви страних инвеститора.

Иако донет са вишедеценијским закашњењем, и садашње власти, као и многе пре њих, обећавају да ће исправити неправду и свима поштено вратити имовину. Јер, како је једна држава одузела, тако друга, по истом критеријуму, може и да врати!

Законом о аграрној реформи из 1945. године Српској православној цркви одузето је око 70.000 хектара плодне земље и шума. Цркве су по том закону могле имати само по десет хектара, а цркве и манастири од изузетне историјске важности по 30 хектара земље и шуме.

Законом о национализацији из 1958. године црквена имовина поново је дошла под удар. Наиме, тада је Српска православна црква остала без 1.181 зграде. Оне су до тада углавном служиле за смештај свештеника и њихових породица или као пословни простор. У Београду је практично национализовано све осим зграде Патријаршије!

И за повраћај ове имовине донет је закон чије је спровођење у току. Црквеним преговарачима, све власти, па и председник Србије, 2013. године обећавале су враћање имовине. Имовину очекују све верске заједнице на територији некадашње Југославије и Србије. Али, и то засад иде „пужевим кораком“.

У Војводини је после Другог светског рата укупно национализовано 668.412 хектара пољопривредног земљишта, и то од 87.000 власника. Највише је отето од Подунавских Шваба, и то 389.250 хектара, од 1.193 велепоседника је одузето 84.000 хектара, од цркава 34.522 хектара, од неземљорадника 42.000 хектара, а од такозваних непријатеља, којима је имовина конфискована по пресуди, 22.951 хектара.

Засад, најтежа судбина је у задругарству. Јер у овој области се најмање одмакло у враћању имовине и доношењу закона. Већ три деценије се обећава враћање одузете задружне имовине, више од 200.000 хектара и неколико хиљада зграда. Само у Војводини задруге тренутно имају око 75.000 хектара такозваних задружних њива. Међутим, задругари тврде да је њихових ораница много више, јер су нека пољопривредна предузећа задружну имовину продавала као друштвену. Иако задружна имовина има титулара, они који су до ње лако долазили свесно су је и продавали како би олако дошли до богатства.

На крају 2015. године задругари чекају политичку вољу партијске олигархије да донесе одлуку о враћању имовине, али и нови закон о задругама. Јер, сад је на чекању десет верзија нацрта новог закона, али ниједна није стигла до Владе Србије и Парламента. У изради је нова 11. верзија нацрта тог закона уз ново обећање да ће закон угледати светло дана на крају 2015. године!

Дакле, услов уласка Србије у Европску унију је решавање проблема реституције, црквене и задружне имовине. Не на обећањима, већ у законима, пракси и – животу. Односно, да наследници постану власници дедовине!

Тагови: Бранислав Гулан, Држава