БОЖИДАР ЗЕЧЕВИЋ: Збогом, Оскаре!

Прошле недеље је планету обиграла вест да је Америчка академија за филмску уметност одлучила да заведе нова правила о избору добитника Оскара за најбољи филм, која ће ступити на снагу 2024. године. Од те године филмови ће морати да испуне једно од следећа четири правила:

– Једна од главних улога или неколико важнијих споредних улога мора да припадне мањинској расној или етничкој групи које постоје у САД или алтернативно да 30 одсто глумаца у мање битним улогама у филму морају бити жене, припадници мањинске расне – етничке групе или ЛГБТ особе. Још једна алтернатива овој је да сценарио буде на тему тих истих расних или етничких група или, наравно, на ЛГБТ тему.
– На снимању филма, једна од водећих особа мора да буде жена или припадник мањинске расне – етничке групе или ЛГБТ особа или особа са сметњама у развоју.
– И технички посао у вези са снимањем филма мора да задовољи исте критеријуме: 30 одсто запослених на снимању филма морају бити жене или припадници мањинске расне – етничке групе или ЛГБТ особе или особа са сметњама у развоју.
– Исти услови за запослене на пословима дистрибуције, маркетинга и односа са јавношћу снимљеног филма примењених у правилу број три.

То, међутим, није све: у даљем образложењу ових норми, Академија се прво упустила у кодификацију и класификацију раса (не и етничких мањина, а о сексуалном опредељењу да не говоримо!). Тако прописани расни кодекс предвиђа најмање шест наводних раса заступљених на тлу САД, али постојање седме („и друге потцењене расе или народности“) уноси у ову класификацију неподношљиву ентропију и указује на катастрофални промашај целог овог предузећа.

ПО РАСНОЈ ОСНОВИ!
Пре свега, ко је и када установио постојање наведених раса, као што су „афроамеричка“ (каква је генетска специфичност ове у односу на општу афричку, тј. негроидну расу?) или „хиспано-латинске“ или „блискоисточно-северноафричке“ (какве су ово људске врсте и ко их је од антрополога или генетичара икада описао и разврстао?). Иначе, расне теорије, које најмање три стотине година потресају свет нису довеле ни до каквог научног консензуса чак ни кад су у питању четири наводно основне људске расе. О томе се у антропологији, генетици и другим областима науке и даље воде и данас озбиљни спорови, али се као општеприхваћено узима да 85 одсто генске биоразноликости човечанства чине индивидуалне разлике, а само 15 одсто разлике међу расама (Nаtiоnаl Gеоgrаphic).

Како ће се онда по расној основи опредељивати чланови Академије кад буду гласали за најбољи филм? Ко ће икада утврдити принципе ове расне диверсификације када је у питању уметност покретних слика? Да ли је тиме опет пуштена из боце расна теорија чије смо језиве последице трпели у ХIХ и ХХ веку (јер је узроке друштвеног сукоба иста видела у тзв. природној неjеднакости) и чланови једне филмске академије доведени у опасност да се опредељују по странпутици расне дискриминaције, што је потпуно супротно њеним основним циљевима? Ко је икада набројао, описао и класификовао све постојеће етничке мањине које могу конкурисати за најбољи филм и ко је тај који ће одређивати која од њих је потцењена („undеrеstimаtеd“) или под-репрезентативна (“undеrrеprеsеntеd”) како их стандардизује нови правилник? Ко ће измерити антагонизме, супростављености, анимозитете, нетрпељивости и супарништва која се често јављају међу овим мањинама и ко ће дати за право једној у односу на неку другу?

Коначно, да ли ће оних 30 одсто значити да се за толико умањују шансе оних који су талентовани, вредни и изузетни, а не припадају овим наводним мањинама, што је чиста дискриминација и служи свему другом само не уметности филма? Све се ово, у још већој мери, односи и на џендер опредељења, тј. контроверзну биоразличитост особа ЛГБТ оријентације у односу на „оне друге“. Дакле, без црнаца и гејева нема више Оскара. И тако даље. Боље да сада прекинем са набрајањем свих крајње произвољних, очевидних аномалија, чији је списак дугачак. И ово је довољно. Буквално свака од прописаних категорија у новим правилима Академије открива запрепашћујућу неозбиљност и неодговорност оних који су уопште дошли на идеју о оваквој канонизацији: крајње ненаучној, а потпуно неодрживој са етичке тачке гледишта.

ХОЛИВУДСКИ МАЗОХИЗАМ
На први поглед је јасно да иза свега стоје политички шарлатани холивудске дубоке државе, тј. сулуди антитрампизам који је већ дубоко урастао у психопатологију америчког живота. Никада до сада председнички избори нису узимали овакав данак. Њима је прожет сваки боговетни сегмент америчког друштва, они нарастају у ултрашку опсесију која срља у крвопролиће и прети да отера ову велику земљу у грађански рат. Лудачка идеолошка стигма, коју холивудски естаблишмент прописује против уставног председника државе претвара се тако у опште насиље над професијом и терор политике над слободом стваралаштва. То се већ једном догађало у Холивуду у деценији између 1945. и 1955. године прошлог века у тзв. макартизму, масовној хистерији и идеолошком лову на вештице против низа филмских стваралаца, а на основу измишљених или сумњивих доказа. Само што су онда на удару били левичари, прогресисти и наводни комунисти, док данас набеђени левичари и „антифашисти“, „сорошоиди“ и анархолиберали воде жестоку хајку против својих противника.

Рат је, дакле, политички и уопште се не тиче борбе за људска, расна, етничка и родна права. Али он се, као што видимо и те како одражава и на индустрију забаве и на уметнички филм и прети нечим стравичним: Америчка филмска академија кодификује терор политичке коректности и прописује је као санкцију, чиме позива на скандалозно самоубиство уметничког филма. Пустиће из боце све злодухе расне, етничке и друге омразе и Холивуд ће скапавати у болесним конвулзијама. Ако се заиста оствари махнита идеја његових ментора о расној, етничкој и родној сакрализацији, са „Оскаром“ ће прекинути сав слободни свет. Можда је тако и најбоље: сасвим га игнорисати било би једино исправно. Нека се Америка сама бави својом лудом кућом. То се ништа не тиче „остатка света“ (иако је слична правила још прошле године усвојила и британска БАФТА). Потписнику ових редова то неће бити тешко. Одавно га већ за Оскара боли уво, нарочито оно лево, на које прима све вести о њему, а често и десно, на које пушта оно што га не занима. Тиме ће ово лично гађење над наказом данашњег Холивуда добити и своје етичко покриће.

То гађење аутор овог текста већ је изразио поводом прошлогодишњих награда Академије, када је Оскара назвао „мазохистом“ јер већ дуго усхићено награђује и хвали све супротно од онога што је сам. Јужнокорејски оскаровац, изванредни „Паразит“, потпуно је анулирао све што „фабрика снова“ жели да буде, а Холивуд је, у ватромету шљокица и конфета, са неизмерним задовољством, сам себи изврнуо на главу кофу гована из клоаке једне цивилизације устројене на превари и обмани, на фалсификатима и патворинама, на утварама једног извитопереног света; што је и дефиниција данашњег Холивуда. Нема ни трага стварности, а камоли истини у овој мочвари. Овде од почетка до краја харају превара и обмана. Штавише, то су и једини темељи на којима почива здање новог светског поретка како су га замислиле све светске владе од Бретон Вудса наовамо.

Вила на јужнокорејском Дедињу у „Паразиту“ је потпуна слика глобалног ћорсокака до кога је довела похлепа разулареног материјализма, осионог стицања по сваку цену и стотина милиона болида свих раса, који се томе клањају. У крвавом пиру финала Златно теле глобализма израста у ужасну слику Антихриста на власти. То су знаци библијске несреће која сналази свет. То признаје и уважена Академија филмске уметности и науке када се утркује у прихватању радикалне критике некада резервисане за андерграунд. Као Давос са Гретом Тунберг, тај вашар постаје неолиберални оверграунд, нови терор политичке коректности, о чему сведоче и нова правила. Холивуд, наравно, очекује да ће му овакав мазохизам продужити век, као што се већ догађало у његовој историји.

И као што се, по свему судећи, догађа и сада.