Божидар Зечевић: Томпсон и ренацификација Хрватске
© Tanjug/AP Photo
Колико нас је коштало оних „неколико година апсолутног нигде“ (A Few Years in The Absolute Elsewhere) између 1941. и 1945. које су незаборавни аутори окултне визије полуделе планете, Паувелс и Бержије, [1] покушали да оцртају на обзорју земаљског пакла још пре 75 година, што не можемо да заборавимо, јер се испоставља да је данас Јасеновац поново могућ, да Аушвиц није био тренутно искакање из „нормале“ хуманистичког обзорја, већ да је у тај свет уткан у доба поновног успона Сатане и да је ту негде међу нама, добро сакривен и – спреман за дом! Није, дакле, случајан, давно предан забораву демонски инсулт једног изобличеног микрокозма, него реалан, масован, актуелан позив на свеопште клање!
Мајдан и Хиподром
„Згрожен сам“. Мало је и то рећи после недавне оргије помахнитлог усташтва, тачније хрватског нацизма у срцу савремене Европе, који као да дивља негде у средишту паклене дистопије, а не унутар државолике творевине која се назива Европском унијом и која се још увек усуђује да подучава о неким цивилизацијским (она их назива оквирним) вредностима.
Слабо је рећи и „ужаснут сам“, јер овај догађај далеко превазилази све за чим је посегнула фантазија Хијеронимуса Боша у приказу пакла који нас не чека него управо пристиже ако је веровати ратним урлицима Чавоглаве и више од пола милиона избезумљених хрватских месечара на загребачком Хиподрому.
После овога испоставља се да је Томпсон четири петине еуропске Хрватске, права њена слика и прилика и моћно погонско гориво. Али Томпсон није ноћна мора него стварност Европске уније. Штавише, он је очевидна последица њеног дубоког и озбиљног обољења, којим се отвара метастаза на канцеру који је само залечен после Нирнберга. Сви смо знали да ће неизвршена правда цивилизованог света кад-тад изазвати поновни напад нацизма и пуштали смо и заваравали се и то нам се, ево, свети са Украјином и Хрватском. Баш тамо где смо слутили да ће се опет појавити.
Само нисмо знали да ће тако брзо зверски насрнути на свет као на кијевском Мајдану и на загребачком Хиподрому. Није згорег подсетити да денацификација Немачке (1945-1950) у кључу Капитол Хила и Вестминстера није дала баш никакве резултате и да је све остало исто, чак расло и горе и црње после Черчиловог говора у Фултону, марта 1946, и пада гвоздене завесе на ножем подељену Европу.
Авет (или добробит?) хладног рата брзо је отворила пут ка правом непријатељу англосфере: Русима и свему руском. Сада је Хитлеров Herrenvolk опет постао више него драгоцен савезник у стварању лудачког страха од Руса. „Џејмс Морис, амерички судија Врховног суда из Северне Дакоте, један од тројице председавајућих у (нирнбершком Б.З) процесу, првог дана суђења изнео је своје ставове: ‘Сада морамо да бринемо о Русима; не бих се изненадио да уђу у судницу пре него што завршимо’.“
ЕУ и Трећи Рајх
Ово је само један од живописних навода из нове књиге Слободана Вуковића [2] која нас изнова, импресивним обиљем цитата и прворазредних извора подсећа како је нацизам не само преживео већ и мутирао у још малигнији друштвени сарком савременог света; како је Европа очувала своје протонацистичко језгро још од доба Карла Великог све до данашњих Стразбура и Брисела; како су се Немци, уз америчку помоћ, увукли у улогу жртве и негирају масовне злочине и геноциде као награду за поновно ратно стремљење према Истоку; како тешко признају да је између Другог и Трећег Рајха и Европске уније успостављен јасан континуитет; уз пуну сагласност гордог Албиона.
Истина, више од пола Француске гунђа због овога, али не треба заборавити ни то да је француска СС дивизија „Карло Велики“ била последњи бранитељ Хитлера у Берлину 1945, а да се у саставу немачке армаде добровољно борило десетине хиљада Француза, док је у Покрету отпора Де Гола, према извештајима британске обавештајне службе СОЕ, било њих – једва преко две хиљаде! (Ником никада није постало јасно зашто је и како Француска из Другог светског рата изашла као сила победница, али је само Французима јасно зашто се, док гледају серију Ало, ало, онако кисело смеју).
Истина, данашња Немачка је прилично подељена око манијакалне идеје наци-блекрок-мутанта Фридриха Мерца да из пепела распири Нови Поредак са најјачом војском на старом континенту. Али не знамо како ће се АфД и Сара Вагенкнехт понашати ако Мерцу то доиста пође за руком?
Не треба заборавити да је до Хитлеровог доласка на власт Немачка исто тако била оштро подељена, пола-пола, а да само неколико година касније од милион и кусур Телманових борбених комуниста није остало ни трага и да су сви Немци постали добри војници Вермахта (западни историчари су некако израчунали да је тада против Хитлера било 0,6 одсто становника Немачке, вели Вуковић!).
Амерички шериф Западне Немачке Џон Меклој аминовао је Аденауерову сагу о „чистом Вермахту“ 1952. и спровео је у дело. Последња смртна пресуда извршена је седмог јуна 1951, последњи ратни злочинац пуштен је на слободу 1957, а још 1949. општом амнестијом обухваћено је 750.000 нациста!
Скот Ритер потврђује да је језгро армије Четвртог рајха формирано од те групе високих официра Вермахта и Waffen SS у манастиру из 12. века Химереј, у покрајини Рајнланд-Пфалц још 1950, а да је, упркос изричитој забрани поновног стварања немачке државне војске са ратним капацитетом, записаној у новом немачком уставу, Западна Немачка свечано примљена у НАТО шестог маја 1955. године [3]. Ипак, неки савремени Немци се отворено згражају над неонацистичким дернеком у Загребу и усташким урликом „За дом – спремни!“
Пленковићеве три слатке речи
Освртом у листу Берлинер цајтунг под насловом „500.000 Хрвата слави фашизам“ и поднасловом: „Концерт ултранационалистичког певача Томпсона баца узнемирујуће светло на стање у земљи“ најпре се објашњава порекло поздрава „За дом – спремни“, повлачећи паралелу са Немачком: „Замислимо само на тренутак да се пола милиона људи у Берлину окупи на концерту десничарског рока и колективно узвикује ‘Sieg – heil!’. То је незамисливо у Немачкој. У Хрватској, међутим, фашистички поздрав ’За дом спремни’ из масе се гласно скандира.“
Притом је, сматра аутор, „посебно узнемирујући био велик проценат младих међу посетиоцима концерта – генерације која ратове деведесетих није доживела и познаје их само из уџбеника, а која се очигледно поистовећује с ратоборним порукама певача“.
Сада је Хитлеров Herrenvolk опет постао више него драгоцен савезник у стварању лудачког страха од Руса
„Култ Томпсона“, наводи се даље, „није никаква субкултура у Хрватској – то показује не само велики број посетилаца концерта, већ и чињеница да га политичка и спортска елита земље радо присваја. Фудбалска репрезентација и други спортисти редовно славе своје успехе уз његове песме, политичари свих странака пуштају његове песме током предизборних кампања, а из барова на јадранским плажама Томпсонова музика одјекује сваке сезоне. (…) Хрватска је изградила једну хероизирану верзију историје, у којој се ратни злочини умањују, а фашистички елементи романтизују. Са сваким стихом који Томпсон отпева, та селективна култура сећања све гласније одјекује вечерњим небом Загреба и читавим хрватским друштвом. Чини се да плаветнило Јадрана прекрива много тога. И оно што у унутрашњости земље ври“, упозорава се на крају текста, а преноси Дојче веле.
Одговорност за то аутор, међутим, види и у пасивности Европске уније. „Онај ко озбиљно схвата заједницу европских вредности, не сме да ћути пред оваквим ‘културним улепшавањем прошлости’. Јер, када се пола милиона људи окупи како би славило певача који отворено кокетира с фашистичким симболима, онда више није реч само о музици. Реч је о неуспеху Европске уније да јасно подвуче границе према фашизму“, сматра аутор опширне анализе Томпсоновог концерта у листу Берлинер цајтунг.
Многи од њих звуче дозлабога наивно, јер није реч ни о каквом културном улепшавању прошлости ни романтизовању фашизма (!) – што је свакако последица малочас изнетих података о ренацификацији Немачке у времену кад је дотични извештач Берлинер цајтунга био мали или није још ни био рођен.
Томпсон „својим обожаваоцима преноси поруку да припадају великој нацији“ и представља се истовремено „и као провокатор и као народни херој“ пише Ноје Цирихер Цајтунг. Швајцарски лист потом напомиње да је „‘За дом спремни’ поздрав фашистичке усташке организације, која је током Другог светског рата у Хрватској и Босни и Херцеговини успоставила марионетску државу под нацистичком Немачком“, те да су и у суботу „стотине хиљада људи узвикивале без оклевања тај фашистички поздрав“.
Аутор подсећа да та фраза међу мањинама у Хрватској и даље изазива страх, те да су током Другог светског рата, под усташком влашћу, масовно убијани Јевреји, Срби и Роми. „То сигурно није било непознато не само Томпсону, већ и бројним познатим особама из света политике и фудбала које су биле присутне на концерту. Али, то као да никоме није сметало. Чак је и конзервативни премијер Андреј Пленковић са својом децом посетио Томпсона на генералној проби“.
Пленковић на хиподрому, у таковом обитељском знаковљу, „ниједног тренутка није осудио експлозију усташтва на концерту Томпсона, већ је, напротив, процедио да је усташки поклич ‘За дом спремни“, три речи песме која је саставни део репертоара овог певача“ (!). Само што још није наивно додао „три слатке ријечи“ из препотопског шлагера Кића Слабинца са кварнерске ривијере. (Штавише, казао је: „Сви морамо бити поносни на овај концерт“).
То је сасвим другачије него што је исти нацистички слоган некоћ тумачила Колиндица као „стари хрватски поздрав“ (није се појавио пре Павелића, који га је сковао 1932. у Мусолинијевој Италији, после неуспелог усташког устанка у Брушанима!) знатно другчије него Уставни суд Хрватске који је у неколико својих одлука изразио јасно становиште „да је ријеч о усташком поздраву Независне Државе Хрватске и да тај поздрав није у складу с Уставом Републике Хрватске“, како стоји у саопштењу објављеном на службеним страницима Уставног суда, а потписује га председник тог суда Мирослав Шепаровић“ (пети јуни 2020, Нова С).
„Нити говора“, вели актуелни члан Пленковићевог кабинета Иван Анушић, „та пјесма је судски заштићена“. Тко лаже у лијепој њиховој? Уставни или прекршајни суд са две дијаметрално супротне, али обе правоснажне пресуде: најсигурнији пут у организовану аномију хрватске државе и учинковиту ренацификацију маса.
Има ли усташа?
После оваквих ставова (не пре њих!), једва једном, огласила се и сама ЕУ службеним саопштењем, у коме се, између осталог, каже: „На нивоу ЕУ постоји Оквирна одлука о борби против расизма и ксенофобије, којом су државе чланице обвезне кривично да санкционишу говор мржње. То укључује јавно подстицање на насиље или мржњу према појединцима или групама на темељу расе, боје коже, вере, порекла или националне односно етничке припадности“, наводи ЕК у саопштењу.
Подсећа се да су државе чланице обвезне да кривично гоне и јавно одобравање, порицање или грубо умањивање злочина попут геноцида, злочина против човечности и ратних злочина. „За сваку поједину пријаву говора мржње или злочина из мржње надлежне су националне власти, које су дужне да поступају у складу са националним законодавством којим су преузеле ову Оквирну одлуку“, навели су из ЕК.
„То бисмо и ми рекли да су нас питали“ иронично је коментарисао Пленковић, оценивши да је реакција Европске комисије на штектање усташког поздрава „врло уопштена и стандардна и у њој нема ничега спорног“. Офуцани бриселски манекен знао је како ће реаговати његова матица (јер се већ раније усагласио са њом, па се око свега и није узбуђивао) и наставио је да се одушевљава Томпсоновом оргијом: „Показали смо свима да је Хрватска способна да организује овако захтевне догађаје. Организовали смо (курзив Б.З) сјајно. То је оно што могу у овом тренутку да кажем“.
Што се тиче ЕК, Пленковић је, наравно, био у праву: стандардно и безлично, анемично као увек, без удубљивања, са подсећањем да је све то у надлежности држава чланица, тј. „шта нас брига“. Чак се унапред одриче коментара што ће Томпсон исто то, ако не и горе, поновити четвртог августа у Сињу, на тридесету годишњицу „Олује“, највећег етничког чишћења на тлу Европе после Другог светског рата, када је из једне земље чланице ЕУ у по бела дана, loud and proud, на етничком основу прогнано најмање 250 000, а побијено најмање 2000 Срба!
И то је унутрашња ствар чланица, али би ЕК поскочила и дуго скакала као београдски мајмуни да се, којим случајем, било каква „Олуја“ десила на штету Украјине.
Није чудо што се већ сутрадан усташка атмосфера пренела у Хрватски сабор. Заступник домобрана Дамир Билоглав попео се на говорницу и рекао: „Они који осуђују овај поздрав не разумеју контекст Домовинског рата и никада неће схватити шта стоји иза њега. Они то упорно изједначавају с Другим светским ратом и усташама. Усташа нема. С друге стране, ја сам својим очима видео партизане и четнике“, рекао је Билоглав, додавши да су млади који су присуствовали концерту желели изразити радост, весеље и домољубље, а не да их занима прошлост „везана за партизане, усташе и четнике“. На крају говора, Билоглав је из саборске говорнице узвикнуо: „За дом спремни.“
На овај испад реаговао је Марин Живковић из странке „Можемо!“, који је позвао председника Сабора Гордана Јандроковића да реагује. Међутим, Јандроковић је одбио да изрекне било какву санкцију или опомену Билоглаву. „Живимо у демократији, хвала Богу, и то је најважније од свега – да свако може иступати и говорити на начин како жели“, изјавио је Јандроковић. Додао је и да је „након Томпсоновог концерта изречено пуно истина, пуно лажи и полуистина“ и да „свако одговара за оно што говори“.
Deus lo vult!
У истој овој сали, истог Сабора Хрватске, извикана је 1941. нацистичка Независна држава Хрватска. Да, историја се понавља као фарса, каже Хегел, а ми бисмо додали – „крвава фарса“. Све убице враћају се на стратиште. Један од њих, поменути министар одбране Хрватске и домобранитељ Иван Анушић није околишио: „То је младост Хрватске која је певала о домовини, вери и домовинском рату и његовим херојима. Ако неко сматра да је то срамота – рекао бих да је он срамота за Хрватску ако не признаје вредности о којима се певало. Ти људи су се окупили у тако великом броју и заједно у један глас певали. Ово није био обичан концерт. Ово је нешто много више. И у овом тренутку неке ствари ће се неповратно почети мењати у политици и у друштву – у целој Републици Хрватској, у хрватској свести и код хрватског народа“.
На питање да ли је одговорио „спремни“ када је Томпсон изговорио „За дом“, Анушић је рекао: „Није ми спорно. Па јесам, наравно, као и пола милиона људи који су рекли да су спремни. Зато што ја као хрватски борац знам колико ми је значила та подршка и та песма. Тада то нико није проблематизовао, него су говорили: Нек’ се пева, нек’ бране Хрватску, само да ја не морам, него – уместо тебе – напред. Та песма је прерасла у химну Домовинског рата. Тај део песме је заштићен судском одлуком и као такав није кажњив“.
Ренацификација Хрватске је увод у наставак крсташког рата који су започели још Каролинзи фалсификујући римску историју
На напомену новинара да је Уставни суд прогласио поздрав „За дом спремни“ неуставним, министар је одговорио: „Песма је настала у једном од најтежих тренутака хрватске домовине, у крви и болу. И када смо урадили немогуће, што нико није очекивао – та песма је настала. Она је симбол нечег сасвим другог. Нико нема везе ни с усташтвом, ни с НДХ“ закључио је Иван Анушић.
Има итекако везе, али са нечим много важнијим. Са јавном ренацификацијом Хрватске, на немачком искуству (од Аденауера до Мерца), са галопирајућом амнестијом за све нацистичке злочине и масовним јуришем на институције државе. Ови спојени судови прожимају читаво друштво заражено нацизмом од врха до дна; од премијера до председника (тај засад игра нешто другачију улогу „доброг полицајца“ и шлихта се Русима, али ће брзо доћи време да покаже право лице), министара, Сабора, све до медија и плажа-бармена на плавом Јадрану те пола милиона зомбија који су дошли на Хиподром да покажу да нису Срби.
То је право лице Хрватске, каже др Милош Ковић, у моменту у коме је неко јачи одлучио да се ова наказа прикаже целом свету, који се до 2030. озбиљно спрема за Велики рат против Русије и Православља. И то ће се колико сутра наставити у Сињу са још већом државном подршком, управо на западној граници православља (Чавоглаве су српско сеоце на извору Чиколе у скрадинској православној епархији силом преведено у католицизам у 18. веку, у који су се доселили покрштени Перковићи из западне Херцеговине, где су се обрели из никшићког Грахова, док су се још презивали Домазетовић, вели етнолог Никола Кљајевић).
Сада се јасно чита шта је хрватски министар Анушић хтео са тумачењем да ће се ствари од Томпсоновог концерта (који није уопште није био концерт, него сатанска светковина зла), неповратно почети мењати у политици и у друштву – у целој Републици Хрватској, у хрватској свести и код хрватског народа.
Ренацификација Хрватске је увод у наставак крсташког рата који су започели још Каролинзи фалсификујући римску историју, те тријумфални повратак подизвођача ове хиљадугодишње крваве морије Старчевића, Анте Павелића, Јасеновца и „војујуће“ Степинчеве цркве. Сада је Хрватска у пуном капацитету истурена насилна извидница еуропске супердржаве која увелико подиже ратне кредите, удара у ратне бубњеве и вришти на исквареном латинском папе Урбана Другог „Deus lo vult“ – „Бог тако хоће“ – чиме је 1095. године покренут први и вечити крсташки рат.
Нека виде колико нас има
Шта црква? Више је прожимала ову апотеозу зла него што су њени прелати били умешани у буднице крижара, далеке резонанце католичких убилачких фанатика, предвођених Максом Лубурићем и тајно подржаних од Степинца и бискупа Шарића 1945-1950.
Познатих прелата није тада било много у крижарским постројбама, као што их није било ни сада на Хиподрому, али се дух „војујуће“ хрватске цркве могао осетити у свакој пори тог гибања. Ипак, у публици је пронађена једна часна Милосрдних сестара Св. Крижа, Цецилија Томкић, која се „као глазбеник“ гласно одушевљавала бројем присутних и пркосно поручивала „Нека виде колико нас има“.
Дознали смо, притом, да је часна рођена у Јањеву на Косову (тек у доба Броза власт је католике, потомке ове дубровачке колоније средњевековне Србије, почела да уписује као Хрвате) да је сербез живела 23 године у Сремској Митровици као житељ Србије, наставница клавира у музичкој школи „Петар Крањчевић“ и недељом свирала оргуље у локалној цркви, чак недавно примила „Златну значку“ КПЗ за свој допринос култури Србије! Сад живи са друге стране Чиколе и више не крије свој особни светоназор: осећа се сигурније уз пола милиона зомбираних усташа уочи Томпсоновог похода на границу средњевековног српског Поморја.
На другој страни, чланови грбаљског и луштичког „Михољског збора“ in corpore око древне епископије Светог Саве на тиватској Превлаци, поручују Томпсону: „Само настави да нам откриваш планове и колико вас је. Овај пут нас нећете ухватити на спавању, но ћемо вас спремно дочекати“ (9. јули 2025).
Текст је проширена верзија оног објављеног у Печату, 18. јула 2025.
[1] Louis Pauwels and Jacques Bergier, The Morning of the Magicians, Gallimard,1960.
[2] Слободан Вуковић, Хладни рат и ренацификација Немачке, Catena mundi, Београд, 2025.
[3] Скот Ритер, Први корак ка Четвртом рајху, „Журнал.ме“, 15. јули 2025.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Tanjug/AP Photo
