Божидар Зечевић: Смрт Холивуда

Боже, да ли сам и то дочекао да опет возим кроз најлепши део Холивуда, ободом Малхоланд Драјва, одакле поглед пуца на рајску долину Сан Фернандо и сан индустрије снова, плажу Малибу, а да су око мене само рушевине и згаришта, самртни лик најбогатијег света који се претворио апокалиптично гротло куда је пропала сва његова лаж?

Буњиште се још пуши. Отуд стрше само поцрнели оџаци негдашњих луксузних камина. Гробиштем тумарају преживели његови корисници, пребирајући по пепелу у потрази за остацима својих Оскара. Пакао још хара тим перивојем јер смртоносни ветар Санта Ана, чије сам злокобно хујање слушао са зебњом,  још дува и разноси жар без намере да се смири, не хајући за легије ватрогасаца и завијање сирена нити за штрцање пресахлих градских хидраната, који су годинама напајали неке изумируће пацифичке рибице, све у складу са зеленом агендом и политичком коректношћу локалног кмета.

Онда је пакао дошао по своје и за једну ноћ пропио целу ову холивудску лудорију, која је град оставила без воде за гашење вечитих пожара, јер је Санта Ана локална стихија која одвајкада пустоши овај песак и камен. Типично холивудски, од данас до сутра, у маниру свих пијаних милионера који су се сливали са свих крајева света откад је нека Дида Вилкокс, у првој деценији прошлог века, почела да јефтино распродаје или издаје плацеве дуж овог гребена Јужне Калифорније.

Друге муштерије (прве су били нафташи, који су већ покуповали све што је ту било вредно) били су ловци на срећу у новој индустрији забаве, јер се могло снимати под дневним светлом дуже него било где друго у Америци, јер је општина старе шпанске мисије Наша Госпа од Анђела (Nuestra Señora de los Ángeles), по којој је градић добио име, снизила порезе на минимум, а обиље разних терена и амбијената било идеално за стварање новог филмског жанра, вестерна.

Збогом Оскаре

Пустиње, шуме, прерије, дивљина, кањони, ранчеви, хасијенде, океан, палме и езотично растиње били су на дохват руке, без великог улагања у некретнине које је распродавала Вилкоксова. Као и свуда на „Дивљем западу“ право и закон били су у рукама локалних шерифа, које су постављале нове газде.

Није чудо што је „фабрика снова“ настала управо овде и готово преко ноћи постала светски бренд раскошних вила и луксузних базена не мењајћи ћуд својих првих власника – хазарских вагабунда и простака, који су пристигли са картом у једном правцу и изненада постали могули као Сем Голдвин, Џес Ласки и други.

Тај дух Холивуда, који је основан на насиљу, злочину и пороку задржао је све три ове темељне категорије до дана данашег. За првих сто година Холивуда ту се ама баш ништа није променило. Емоције, ако их је икада и било, издавале су се за паре, док нису сасвим пресушиле. Производња и дистрибуција емоција, у чему је била једина тајна холивудског биоскопа, гушила се и сасвим издушила. Све до ове смрти, која се дуго предосећала.

Средином 2020. почела је да махнита идеолошка стигма коју је Холивуд почео да прописује против тадашњег (и садашњег) уставног председника САД Доналда Трампа, што се брзо претворило у опште насиље над професијом и терор политике над уметничким филмом.

Америчка Академија за филмску уметност и науку одлучила је да од 2024. уведе четири нова правила у избору добитника „Оскара“ за најбољи филм на основу расног или мањинског педигреа (обојени, припадници етничких група и ЛГБТ+ особе) којима се у додели награда даје предност, што важи и за сценарио „да буде  на тему тих истих расних или етничких и наравно ЛГБТ+ група“. Био је ово нови шок за целу светску јавност и покренуо је одмах лавину питања.

Рецимо, како ће се по расној основи опредељивати чланови Академије кад буду гласали за најбољи филм? Ко ће икада утврдити принципе ове расне, етничке или ЛГБТ диверсификације када је у питању уметност покретних слика? Да ли је тиме опет пуштена из боце расна теорија чије смо језиве последице трпели у ХIХ и ХХ веку (јер је узроке друштвеног сукоба иста видела у тзв. природној неjеднакости људи) и чланови једне филмске академије доведени у опасност да се опредељују по странпутици расне дискриминaције, што је потпуно супротно њеним првим циљевима?

Ко је икада набројао, описао и класификовао све постојеће етничке мањине које могу конкурисати за најбољи филм и ко је тај који ће одређивати која од њих је потцењена („undеrеstimаtеd“) или под-репрезентативна (“undеrrеprеsеntеd”) како их стандардизује правилник Академије? Ко ће измерити антагонизме, супростављености, анимозитете, нетрпељивости и супарништва која се често јављају међу овим мањинама и ко ће дати за право једној у односу на другу?

Коначно, да ли ће све то значити да се умањују шансе оних који су талентовани, вредни и изузетни, а не припадају овим наводним мањинама, што је чиста дискриминација и служи свему другом само не уметности филма? Све се ово, у још већој мери, односи и на тзв. џендер опредељења, тј. контроверзну биоразличитост особа ЛГБТ+ оријентације у односу на „оне друге“.

Дакле, без црнаца, гејева и транџи нема више Оскара? И тако даље. Буквално свака од прописаних категорија у новим правилима Академије открива запрепашћујућу неозбиљност и неодговорност оних који су уопште дошли на идеју о оваквом подвајању људи: крајње ненаучну, а потпуно неодрживу са етичке тачке гледишта.

Ковачница воукизма

Већ на први поглед било је јасно да иза свега стоје политички шарлатани холивудске дубоке државе, тј. сулуди антитрампизам који је већ добрано урастао у психопатологију америчког живота. Холивуд се претворио у огледну фарму тоталитарне идеологије, којој је одувек стремио, у новом, естремном виду воукизма, тешко објашњивог „кошмара идеолошког екстемизма, катастрофалне финансијске неодговорности, бескрајне похлепе и политичке кратковидости“ (Кевин Филипс), коме је Трамп чврсто решио да стане на пут и то од првог дана свог боравка у Овалном кабинету.

Али воукизам (етимолошкии, може да значи и „бдење поред мртваца“) и после Трамповог изборног тријумфа још прожима сваки боговетни сегмент Јужне Калифорније, он и даље срља у ултрашку опсесију и острашћеност. Махнита идеолошка шиба, којом холивудски естаблишмент и даље витла против уставног председника САД претвара се тако у опште насиље над професијом и терор политике над слободом стваралаштва.

То се већ једном догађало у Холивуду у деценији између 1945. и 1955. године прошлог века у тзв. макартизму, масовној хистерији и идеолошком лову на вештице против низа филмских стваралаца, а на основу потпуно измишљених или сумњивих доказа. Само што су онда на удару били левичари, прогресисти и наводни комунисти, док данас набеђени левичари и „антифашисти“, „сорошоиди“ и анархолиберали воде жестоку хајку против свог председника и већинске Америке.

Само што је сада на делу темељно чишћење америчке друштвене супстанце од овог здруженог злочиначког подухвата, које је почело немилосдним сечењем стоглаве медузе УСАИД-а (друге, сличне хидре у Пентагону, образовању, здравству etc тек долазе на ред!).

Све је, дакле, нека врста Трампове контрареволуције (види „Печат“ бр. 846) у ковачници воукизма Холивуду, симболички озрачена звиждањем Санта Ане низ Сансет Стрип. Шта ће сада Академија са својим правилником? Да тера инат извршној председничкој наредби, којом се њен наратив беспоговорно укида?

Имају ли снаге холивудски пиромани да пруже последњи отпор победничкој Трамповој агенди? Засада су одложили Оскара под скуте најпримитивније ратне срамоте у историји Холивуда, чији су актери глумци у служби УСАИД-а или Бајденове планетарне лудорије у Украјини.

„Боравак холивудских глумаца у Кијеву делује као класична прича типична за холивудску его индустрију лажи која се наставља на традицију започету још у античком добу – традицију индустријске пропаганде плаћених професионалних нарикача“, каже писац Владимир Табашевић.

Воукизам и после Трамповог изборног тријумфа прожима сваки сегмент Јужне Калифорније, он и даље срља у ултрашку опсесију и острашћеност

„Ове нарикаче веште су да за одређену надокнаду глуме некакву емоцију“ објашњава писац, коментаришући медијске наводе да су бројне холивудске звезде добиле милионе долара од УСАИД-а за пропгандне посете Украјини. Тако је већ ноторној Анђелини Џоли плаћено двадесет милиона долара за испијање кафе по фенси местима у Кијеву и Љвову, Орландо Блум добио је осам милиона, Бен Стилер зарадио је четири, а нешто јефтинији акциони херој Жан Клод ван Дам пристао је на само милион и по.

Шампион емпатије, Шон Пен, поклонио је колеги Зеленском свог Оскара да га „претопи у метке и брани се од руске инвазије“ или речима самог оскаровца: „Помислио сам: дођавола с тим! Даћу га Украјини. Он се може претопити у метке којима могу пуцати у Русе“.

Био је искрен и Зеленски му је узвратио еквквалентом – украјинским орденом трећег реда – како је и требало. Оскар и прегршт емоција за трећеразредни кијевски орден, то је још и добро, јер би га можда бесртага однела Санта Ана.  Авај, неки српски глумци неће из свега овога извући икакве поуке.

Мазохизам или самоубиство

Рат је, дакле, политички и уопште се не тиче борбе за људска, расна, етничка и ЛГБТ+ права. Али он се, као што видимо и те како одражава и на индустрију забаве и на уметнички филм и прети нечим стравичним: Америчка филмска академија кодификује терор политичке коректности и прописује га као санкцију, чиме позива на фактичко самоубиство уметничког филма. Пустиће из боце све злодухе расне, етничке и друге омразе.

Холивуд ионако умире у болесним конвулзијама. Ако се заиста оствари болесна идеја његових ментора о расном, етничком и ЛГБТ+ апартхејду и пећинској ратној пропаганди, са „Оскаром“ ће прекинути сав слободни свет. Можда је тако и најбоље: сасвим га игнорисати било би једино исправно. Нека се Америка сама бави својом лудом кућом. То се ништа не тиче „остатка света“ (иако је слична правила још прошле године усвојила и британска БАФТА).

Потписнику ових редова то неће бити тешко. Одавно га већ за Оскара боли уво, нарочито оно лево, на које прима све вести о њему, а често и десно, на које пушта оно што га не занима. Тиме ће ово лично гађење над наказом данашњег Холивуда добити и своје етичко покриће. Ту аверзију аутор овог текста већ је изразио поводом награда Академије пре шест година, када је Оскара назвао „мазохистом“ јер већ дуго усхићено награђује и хвали све супротно од онога што је сам.

Јужнокорејски оскаровац, изванредни Паразит (Џун-Хо, 2019), потпуно је анулирао све што „фабрика снова“ хоће да буде, а Холивуд је, у ватромету шљокица и конфета, са неизмерним задовољством, сам себи изврнуо на главу кофу гована из клоаке устројене на превари и обмани, на фалсификатима и патворинама, на насиљу, злочину и пороку – утварама једног извитопереног света.

Нема ни трага стварности, а камоли истини у овој мочвари. Овде од почетка до краја харају превара и обмана. Штавише, то су и једини темељи на којима почива здање новог светског поретка како су га замислиле све светске владе од Бретон Вудса до Давоса.

Корејска паметна кућа из Паразита потпуна је слика глобалног ћорсокака до кога је довела похлепа разулареног материјализма, бахатог грабежа по сваку цену и стотина милиона дебила који се томе клањају. У крвавом пиру финала Златно теле глобализма израста у ужасну слику Антихриста на власти. То су знаци несреће која сналази свет. Као глобални пожар Холивуда у коме је изгорео Оскар.

Силазак у пакао

Све је то још давно осећао и знао стари лисац Орсон Велс. Његов последњи филм, којим је пре шест година отворена „Сала Макавејев“ у београдској Кинотеци,  Друга страна ветра (The Other Side of the Wind, 1971-1976) Велсов је одлучни, коначни и егземпларни обрачун с Холивудом, који ипак није желео да напусти пре него што му се сасвим исцери у лице.

Вративши се у Холивуд из Европе, Велс је већ гледао свет другим очима: пред њим се ширила провалија Запада, при чему је и филм играо нарочиту улогу. Колико је Шпенглер погрешио што у средиште своје Пропасти Запада није поставио Холивуд, баш кинематографски принцип, као што је то у његово време учинио један други велики филозоф, Анри Бергсон, свестан да филм није друго до одливак света?

Као холивудски Данте, Велс је одлучио да сиђе у филмски Пакао и да се више никада не врати на ову страну. Тако је настајао филм симболичког и метафоричког наслова Друга страна ветра, филм-са-оне-стране, понирање у другост, силажење у бездно. Кажем настајао, јер за Велсовог живота није настао него га је велики опсенар, попут других својих предузећа, оставио незавршеног. На плакату су, после, ипак написали His final film. „Final indeed.“

Ту су пастиши Микија Рунија и Марлен Дитрих, напаљене критичарке Полин Кејл и Џима Мек Брајда уживо. Неуротична, искидана егзалтација тадашњег „новог Холивуда“ оличена је у сподобама попут Мазурског, Дениса Хопера и пола туцета нових, надуваних и обесних „звезда“ које предводи слаткасти Питер Богданович, весник палог, Антихристовог света, са све сатанизмом, хомосексуализмом, педофилијом, воајеризмом, промискуитетом, проституцијом свих врста, разорним алкохолизмом, дрогом и људским правима, главним адутом дубоке државе у срцу индустрије лажи.

Блазирани Богданович, као штићеник и настављач главног лика, злобни је знак свог времена и смрти старог, херојског Холивуда. Ништа боље не пролази код Велса ни европски крем, продужена рука Базеновог „американизма“, оличен у Клоду Шабролу и госпођи Одран, у друштву неког набеђеног Фасбиндера и вазда присутне хорде Европљана у Холивуду, којој је некада припадао и писац ових редова.

Све то личи на самртни рутуал припреме умирућег за смрт, што је цела Друга страна ветра. Хијене реже и церекају се обилазећи око сада већ сасвим осамљеног лава, до првог мучког уједа Стразбергове, којим се завршава филм. Стари Холивуд је рањен и ричући бежи кроз пусти маузолеј. Поред мене седи Дан Тана и повремено се смеје. Или ми се, у мраку, то само чини.

„Написао сам тротомни роман из ХIХ века и склопио филм за писаћим столом“, забележио је Велс још за живота, пре монтаже. То и јест филм у филму, заправо прича о стварању никада завршеног албума лепоте и изазова живота, који оличава узбудљиво голо тело Оје Кодар.

Као холивудски Данте, Велс је одлучио да сиђе у филмски Пакао и да се више никада не врати на ову страну

Она хода кроз опустело холивудско снималиште са миром и поуздањем надстварне, недокучиве лепоте, не изговарајући ништа. Наша Оља (коју је Велс нашао на теренима „Јадран филма“ у загребачком предграђу Дубрава, док је снимао Кафкин Процес) затим се суновраћује у бездан копулације и касапи неку лутку. Остарели холивудски мештар свих зала (Велс сам), кога игра редитељ Џон Хјустон, злокобни је наговештај смрти која се приближава.

Он окупља неподношљиву булументу нових старих филмаџија и своју стандадрну свиту на неком ранчу у Аризони да би им приказао радну верзију свог филма, али се та филмска журка претвара у катастрофу, која се завршава смрћу старог вешца у типично холивудском карамболу, под убиственим дејством алкохола.

Суицид у пијанству потиче, дакако, од Велсове инспирације митом о модерном Прометеју утопљене и растројене душе. Али је и директна најава спектакуларног пожара, који је неминован. Холивуд ће погинути у катастрофи, али не у виртуелној причи Дејвида Линча Mulholland Drive (2001) него у стварном изгору Малхоланд Драјва, који видимо како се још пуши. Та смрт је као код Шаброла: тренутна и дефинитивна.

Четири срушена стуба

Главна тема последњег великог холивудског редитеља Ф.Ф. Кополе, „пропаст америчког сна“, чита се сада у новом светлу. Крај владавине народа, једнаких прилика и слободног тржишта заједно падају под ударима олигархије, тј. дубоке државе или отуђене силе, оличене у мафији (Кум I и II); сумрак америчке војске (Апокалипса данас) је у ликовима полуделих „златних дечака“ Пентагона, пуковника Курца и „бесног пса“ Килгора; пад хришћанског морала  и традиционалне породице сав је у паралелној монтажи убиства папе, ватиканских банкара и Мајкловог најмилијег детета (Кум III).

Ако се руше демократија, војска, црква и породица онда више ништа не остаје од „америчког сна“. Сва четири велика Кополина конструкта филмски потичу од Ејзенштејна, али их готово свакодневно, нарочито у  нашем времену, верификује стварност. Тако се Френсис Форд Копола јавља као велики друштвени мислилац и  аутор задивљујуће моћи, прави, посвећени хришћанин, вољан да се ухвати у коштац са Антихристом.

Ток ове борбе пратили смо из филма у филм и тек сада (после тридесет и више година) постајемо је потпуно свесни. Копола је рекао све о Холивуду и Америци и више ништа не преостаје. Можда и због тога већ тридесетак година и немамо филма у Холивуду осим прерада старог сукна или идиотизованих суперспектакла за јувенилну употребу, или марвела, или барби, или ВИ пуцачина (од којих је свака друга „култна“).

Све што је ваљало већ је умрло или отишло у архив госпође Херик на Булевару Ла Сиенега. Са долском Трампа цела Америка окреће се својим изворним вредностима, али где да их нађе? Она жели да одбаци леволиберално безумље, али ће јој АI дефинитивно запречити пут. И питање је има ли још времена?

Велики пожар избија на разним местима у последњим, симболичким кадровима последњег холивудског „нормалног“ филма Опенхајмер (Oppenheimer, Кристофер Нолан, 2023). У финалу ове саге, којом Америка чисти своју савест од Хирошиме и Нагасакија, видимо како огромни, кружни пожари избијају на разним тачкама планете и шире се у сусрет једном великом, свеопштем. Са циничним осмехом и не без поноса, председник Америке Труман каже атомском физичару:

– Да, ти си направио атомску бомбу, али ја сам је бацио“.

Божидар Зечевић је српски филмолог, историчар филма, драматург, сценариста, филмски критичар, редитељ, професор анализе филма, оснивач и главни уредник филмског часописа „Филмограф”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: David Ryder/Reuters